... Ponekad sanjam stvarnost...

Friday, January 23, 2009 - Htela sam da spavam

malo se zaglupljivala uz TV. Nisam mogla da zaspem...
Ljubičasta pudla torbica preko moje velike, crne torbe. Misli o beskonačnosti i konačnosti. Sutra? Možda.
Gledam je kako menja brojeve cipelica: 21, 22, 22.5. Mamina curica, ima malu nonu. I ne, ni pod tačkom raznom, nikakve šnalice i zezalice ne dolaze obzir. Ništa. Čak ni kosa iza ušiju. Na koga li je?
Ko li je, nakon što pređe kućni prag, skidao sve te džidža bidže iz kose još u prvom osnovne? I ko je to zaboga miloga plakao kad joj je mama, pred testiranje za osnovnu školu, napravila od pletenica neke slušalice iznad ušiju?
Niko drugi do ja.
Moja je.
Moje malo srce. Mala ručica u mojoj. Moje najcrnje oči. I najveće.
I sve razmišljam o sutra. Jebeno sutra. Kako ćemo sutra mila? Hoćeš li moći da se nosiš sa surovom i nevaspitanom decom? Hoće li ti se smejati što si tako genetski iščašena i što će tvoje prezime mnogima da para uši? Hoće li ti neki kurati peder zavrteti mozak i slomiti srce, da posle moram da mu lomim rebra i presađujem bubrege?
Noć je.
Spava. Naravno, u koma položaju. Pod svetlim kapcima vidim mrežu krvnih sudova. Nešto sanja. I smeška se. I mršti se. Naginjem se i mirišem joj dah. Tako miriše... poznato... na život.
U hodniku se saplićem o braon, male cipelice. Stavljam joj jaknicu na mesto i živo mi se jebe što je tamo crvena fleka, ko zna od čega. Iseckaćemo jaknu na komadiće i kupićemo drugu. Slomićemo sve što nam smeta, jer jedino tako možemo da živimo.
A kad se prave prepreke i dese, ti znaš gde ćeš... tamo gde sam te devet meseci nosila. Pod mojim srcem.
Eto, sad ću možda i moći da zaspem. A ako i ne budem mogla. Jebiga. K'o da će mi biti prva besana noć?
Navikla sam mila.
Samo da si mi dobro. Nasmejana i srećna.