... Ponekad sanjam stvarnost...

Sunday, January 18, 2009 - Bila

je nedelja. Jedna od onih jebeno hladnih, januarskih nedelja kad ništa, pa ni mnogo vodke pomešane s bensedinima, ne mogu da ugreju. Ravnice su turobne u to doba, a najturobnije su 19. januara na groblju. Božice što je tu bilo sveta! Hejbet. Sjatio se ceo grad da te isprati tako mladog i lepog. Ne znam ni ja koji me je qu... terao da uđem u tu malu kapelu. Na sredini si bio ti, voskast u krem odelu, s jednim poluotvorenim okom. Oko tebe sva tvoja rodbina, prijatelji, neprijatelji, oni koji su iskreno žalili i oni koji su voleli sahrane. Ima i takvih. I posle kažu što je bila lepa sahrana, baš se mnogo sveta skupilo i što mu je mater oplakivala, čudo jedno. Nema je takve usvet! Od takvih sam se ježila, ali sam se još više ježila od pomisli da si mrtav i da nemam pojma zašto te baka u crnom tako očajnički ljubi a ti se tako beživotno smeškaš.
Mi, tvoji "prijatelji", sve k'o kegle poređani, jedni do drugih, ćutali smo. Samo su nam se ramena tresla. U jednom momentu je sve počelo da mi se ljulja. Krenula mi neka muka i noge počele da trnu. Istrčala sam, ako se to moglo zvati trčanjem, iz kapele i otišla iza.
Zapalila sam cigaretu kako sam umela i znala brisana severcem. Utrnutih obraza od hladnoće i sleđenih suza, stajala sam i blasfemično jela cigarete. Jednu za drugom. Smiri se jebote, smiri se, govorila sam sebi. Ali nisam mogla. Tvoj lik, voskast. Usne blede, zdrvenjene. Ruke pored tela. Novo odelo. Naricanje. Kuknjava. Žute, velike sveće.Venci. Svi te nešto poslednji put pozdravljaju.
I onda ono zvono. Udara, klepeće u prazno. Nosimo te. Meni su uvalili venac sa nekom belom trakom, ispisana ružna slova. Gledam u njih i jecam. I psujem. I ponavljam kako nije fer i nije fer. A niko me ne čuje. Čujem samo tišinu i popa kako sere za velike pare. Kopile, polu pijan je doša da čati! On Božiji čovek? A taj totalno pijani pevac, crven u licu kao pred infarkt, što je falširao, umal' me nije uterao u histerični smeh:"Goooospoooodiii poooomiiiiluuuuuuj....!"
Pomiluj nas Gospode.
I onda pozdravni govori. Taša, sa kojom sam drogirala pre sahrane, urađena od Bensedina jedva stoji. I sriče ta glupava slova i jeca. I klati se iznad tvoje glave, iznad otvorenog kovčega, a severac, mamicu mu oštru, briše. Krvavo briše.
I opet neka zvona i onda te stvarno odnosimo do smrznute zemlje. I tamo te spuštaju i tu počinje vriska. Svi vrište. Svi. Uglas.
Kapiram ja šta se dešava, ali nekako ne mogu da se opasuljim.
Ti si umro.
Ti?
Bacamo zemlju. Tup. Tup. Tup udarac mog grumena. Eto ti poslednji pozdrav. To bi bilo to.
I onda odlazimo da jedemo u tvoje ime u neku kafančinu. Dočekuje nas neki tvoj rođak i sve redom pozdravlja, a meni se opet pegla, jer on se nama smeška i raspoređuje ko će gde da sedi i govori nam prijatno????? PRIJATNO?
Nedaleko od nas sede dvojica. Matorci neki i pričaju o kolima.
Pička vam materina seljačka. Eto to sam im rekla, ali me nisu čuli. Došli da se nakrkaju. Služio se gulaš, mas'an i slan. I puno kisele vode s kojom sam razblaživala osećaj alkohola u ustima, gorčinu, smrad i opet gorčinu.
I tako.Bio je to 19. januar jedne davne godine. I neću sad k'o Petrija da pričam kako si mi dolazio u san, jer nisi. I nemoj. Nema smisla.
Dosta mi je i jave.
Pa, nek ti je laka zemlja ( ako se tako kaže ). Znam da počivaš u miru i da ti je tamo, ma kako otrcano zvučalo, sigurno bolje.
Dust to dust, ashes to ashes.