... Ponekad sanjam stvarnost...

Monday, January 12, 2009 - VIDIM

ga, ponekad, proviruje između novina na trafici, između praziluka i celera na pijaci. Osmehuje se kroz šalter u socijalnom, treperi kao paučina oko sijalice. Vrele.
Godinama slušam njegovu muziku, neopevane reči koje nikad nije izgovorio. Čujem bat njegovih koraka po mokrom asfaltu i šuštanje žbunja kroz koje se provlači. Veseo. Živ i zdrav. Visok i iskrivljenog, šeretskog osmeha.
Nije da mi ne nedostaje njegov cinizam, i nije da ga se ne setim, bar jednom u danu. Ma kakav da je dan. Smrt je neopoziva ostavka na život.
Kažu da je to jutro, pre nego što je umro, svima rekao kako se sjajno oseća. OSEĆA.
Kako osećaj često vara, zar ne? Dragi moj dečače!

I nisi, zaista nisi makar ko. Ti si prekretnica na mom putu od staklenog zvona do pakla. Ti si bio tačka na mnoga i u mom životu.
Ovaj januar, kao i svaki do sada miriše na smrznutu zemlju koja tupo udara o tvoja vrata kroz koja više nikad nećeš proći. Ma miriše, kitu lastinu. Smrdi. Vonja. Na smrt. Na gubitak. Na nema te i nikad te više neće biti. Eto.
Jebote! Sto puta jebote! I jebiga.
Jebiga.
P.S I kad god popijem i uradim onaj paganski čin prosipanja ili ostavljanja za pokojnika, tako se mrzim i tako te mrzim.