Friday, January 9, 2009 - Šrmc
Davna sredina devedesetih. T i ja sedimo u našoj kuhinji. Moji su na putu, švercuju benzin iz Mađarske. Nas dve smo kao velike, skuvale po slabašnu tursku kafu, pripalile po cigar i prepisivale recepte.
- Kako bi ti volela da ti izgleda muž?
Jbt kakvo pitanje. Šta ja znam... razmišljam. Na pamet mi padaju glumci, pevači, drugari....
- Ne znam, odgovaram.
- Pa mora nekako da izgleda.
- Da, bitno da je romantičan.
Ozbiljne, nastavljamo sa pisanjem.
- Koliko je to "soli po ukusu"?
- Staviš malo, pa probaš, odgovaram.
- Koliko je to malo?
- Joj tebe, ne znam, prstohvat.
I onda joj objašnjavam šta je to prstohvat soli. Ozbiljne smo u nakani da naučimo da kuvamo. Pušimo crveni Best od kog mi se i dan danas pegla kad se setim. Pijemo slatku tursku kafu od koje mi se i sad prikaki, a napolju pada gusti, gusti sneg i mi smo na zimskom raspustu. Te zime su bile moderne Mont perjane jakne. Ja sam imala maslinastu a ona ciklama. Ja sam nosila imitaciju kanađanki, a ona je imala neku imitaciju martina. Te smo zime počele krišom da se šminkamo i na putu do kuće šminku da skidamo. Svašta smo te zime naučile.
***
Jutros me ista ona zove. Smara me da počnem sa antibitocima, a ja mrzim lekove, naročito ove koje sam spomenula.
- Kakve ti je boje slina.
- Zelena.
- Koja zelena?
- Svetla.
- Moraš uzeti nešto da ti ne pređe na pluća jebote.
Svađamo se.
- Inhaliraj se slanom vodom.
- Kako?
Objašnjava mi proces i dodaje da stavim prstohvat soli.
- Koliko je to prstohvat? Koliko tamo soli stane?
Obe smo zastale za momenat. Mogla sam da čujem radio "Kneževac" iz te srednje devedesete, vidim gusti sneg i osetim gorčinu Besta. Čula sam i njene misli kako škripe po tom snegu. Uzdah.
- Prstohvat soli je onoliko soli koji ti stane između tri prsta....
Obećala sam da ću se inhalirati, iako neću jer imam onu mašinu za inhaliranje. Rekla mi je da me voli a ja njoj da ima male sise.
Još mi cure sline i baš mi je lepo 
|
