Monday, December 22, 2008 - Happy

Nogu pred nogu, obrela sam se u veče. Pada sitna kiša i još sitniji sneg. Pločnici mokri i klizavi. Vazduh miriše na pečeno kestenje, na ugalj, na smog... na korake. Nečujne. Poznatom putanjom, vrludam do zgrade. Dugačak je put, al’ bih mogla žmureći da ga pređem. I dosadan.

Na semaforu mi se znoji dlan.

U džepu zvecka ključ. Zvoni mi telefon. Prevrćem po svojoj velikoj torbi. As usually, nemam pojma gde je telefon, i tog momenta žalim što sam se povela za modom pa kupila neki flat. Trebala sam ciglu da kupim da se što lakše nađe. Znam, da ako ga uskoro ne pronađem, počinje moj pospani na glas na govornoj pošti, a to će, onog sa druge strane da prestravi. Već vidim sliku kako istresam torbu na sred pločnika! I želim to da uradim. Jako.

Na sreću, telefon je tu. Javljam se:“Kupi hleb. Kupi kafu. Novost. Divna!“

U pekari kupujem hleb. Kafu u radnji. Dobro veče komšiluk.

Ulazim u stan i čujem male nožice kako mi tabanaju u susret. Skače mi u zagrljaj. Po milioniti se put zahvaljujem Božici na ovoj mojoj blagodeti. Dok mi zavučenim rukama mrsi kosu, priča mi o mokroj ljuljašci, bageru i Fornetima. Onda me posmatra kako skidam šminku i traži da joj prsnem parfem. Naravno. Odnosim je u krevetić i ljubim, ljubim, ljubim dok mi usne ne utrnu.

A onda se bacam na krevet i ponovo Joj zahvaljujem za sve. Dok je zdravog razuma ( koji mnogima nedostaje ) i ovog lepog života, imam li razloga da se požalim na bilo šta, osim, na kamenčić u cipeli koji sama stavim, tek, da ne bude sve savršeno?