Friday, December 5, 2008 - Hiding place

Sećam se kako je strašno zvučalo kad sam prvi put, sa nekih šesnaest godina čula dijagnozu bolesti od koje sam onda bolovala. Sećam se i doktorovog izraza, i bledila na licu mog oca i mog straha jer ništa ne razumem. Operacija je prošla, a onda su čekali da preživim i preživala sam ( očigledno ). Prolazile su godine i sve je bilo uredu, a onda se desila još jedna dijagnoza, doduše odokativna ali zastrašujuća. Bila sam starija skoro deset godina od predhodne dijagnoze, svesnija i preplašenija. Osećala sam se nemoćno a toliko sam toga htela da promenim jer sam imala snage. Posle godina i godina mučenja, pretraga, lekova i obijanja lekarskih ordinacija za boljim vestima, ipak se desilo i nešto dobro. Mnogo dobro.

Od tog momenta do danas, shvatila sam da se ničeg ne plašim, osim ljudske gluposti koja je sveprisutna. Dovoljno je samo da pogledam blog-ve i malko se osvrnem oko sebe, da se uplašim i upitam se: šta ću ja ovde?

A opet, kad bolje razmislim, nemam kud. Šah – mat.

Osim, možda, u nečiji zagrljaj. Velik, mek i mračan.