Saturday, November 29, 2008 - No body knew that she lost her way back home...
O j..... radne subote i vetar i sunce! Mislim stvarno. Ulice mokre, košava briše. Kažu biće 14 stepeni danas. Hoće ali u ... negde drugde. Od kako sam ušla u kancelariju ne mogu da prestanem sa kijanjem. Bila bih srećna da se kine onako “od srca”, ali ne. Mene to muči. Golica me u nosu, nadolazi kao orgazam. Hoće l', neće l'. I taman se opustim i paf. Kinem tako da me grlo zaboli. Jbn alergija!
Any ways.
P mi je sve ispremeštala u stanu. Sinoć ga nisam prepoznala. Tražila sam peškir, našla sam duks ( doduše tražila sam taj duks, ali ga nisam nalazila ). Ona ne kapira da je njen red meni haos i obrnuto. Svako od nas ima svoj sistem po kom funkcioniše. Meni je moj vrlo jednostavan. Never mind. Sve je to iz dobre namere, kako rekoše njene lepe, zelene oči.
Probudila me je u 5.10 am! Zabijene glave u jastuk sam brojala do 100 i nazad. Nisam ništa rekla ( sazreva se, sazreva ), samo sam duboko uzdahnula i otišla da se tuširam.
I tako.
Tužna sam danas, ali vam te vibre neću prenositi. Tu svoju tugu sam noćas sanjala, jer sebi još uvek nisam razjasnila misteriju smrti i nestajanja. Uvek postavljam isto pitanje zašto? I odgovora nema. I plače mi se, ali, tu sam aktivnost ostavila za neki drugi dan kad ću biti sama. Onda se nekako duša prolomi i sve izađe... i onda bude kao da se ništa nije desilo tj. nestane mi suza. Tuga ostane, zavučena iza rupica na obrazima koje se pojava ako se baš jako smejem.
Ja sam velika devojčica. Znam to. Jutros sam se šminkala pred posao, što će reći da sam zrela da radim i privređujem a i koristim šminku. To me baš raduje, jer, nekad se pogubim i tražim ( po mraku ), neku jaku mišicu da se naslonim, omirišem, prilepim se za nju i odahnem.
Velike tj. odrasle žene su.... what ever.
Želim vam dobro jutro:”Volite nekog i neka neko voli vas!”
Da samo možete čuti kako se smejem. Tresu se prozor!
