Tuesday, November 11, 2008 - HELP
Pre neki dan, sedim s drugaricom u jednoj "otmenoj" piceriji, od koje mi se najčešće prevrće stomak, al' podlegnem svojoj lenjosti, pa odemo tamo. Dobar im je espreso, bar to. Enterijer je uređen po poslednjoj modi, sve tonovi bež, braon, staklo i onda useru tapacirungom od tamno ljubičastog pliša i plastičnim cvećem u uglovima.
Konobar, uvek se tako nekako namesti, visok, mršav i bubuljičav. Od njegovih bubuljica gubim apetit, tako da tamo retko jedem. Kafu ne može da mi zgadi, niko. Bar je ljubazan ako ništa drugo, te kad god zatražim čašu vode, on mi donese čistu čašu. Bwawo mališa.
I pre neki dan je bio tamo. Umalo ga nisam pitala:"Je li malac, ima l' seksa u tebe?" Al' nisam, naravno. Bila sam modest, as usually. Naručile smo po espreso i započele priču.
Moja drugarica je zanosna plavuša za razliku od mene. Ja sam obična plavušna. Zanosim samo ako popijem, ali i to je retko. Ona je baš, baš zanosna i da sam muškarac, mislim da je ne bih pogledala, jer nikad nisam bila zaljubljenik u štancovanost. Ona to voli, ja to poštujem. Ima dobru dušu, to se pika. I razumemo se, iako je meni probušen nos a njoj nije, iako ja nosim dve minđuše a jednom uhu a ona samo jednu ( i to s cirkonima ).
Interesantna je pojava, koja je sve redovnija, kad smo nas dve u zajedno:
Prvo, tamo zalaze krkani i novopečeni vozači džipova, korisnica po dva padeža ( eventuanalno, obično to bude jedan jedini ). Nikad neću zaborivit ljubaznost jednog od tih krkana koja je zvučala ovako:
- Da li BIH ste mogli da pomerite svoju torbu da uzNem stolicu?
- Moža gariša, nema problema, samo nemoj da me ubiješ sa BIH.
Drugo, ti krkani su puni testosterona i vazda bi oni naskakali. Na sreću, ja njima ličim na prototip lezbejke, jer u taj lokal nikad nisam zašla skocana. Vrlo ciljano, tamo odlazim u džeparicama i martinama. Ti isti onda nasrću na nju.
Taj dan, stiglo nam je 3 ture pića, koje smo, naaaravno, ljubazno odbile i lepo rekle bubuljičavom pubescentu da nam više ne dolazi sa nepristojnim ponudama. Šta god da ga pitaju ili ponude a da ima veze sa nama, odgovor je NE.
Kako naš bledunjavi, aseksualni konjobar nije imao hrabrosti da im kaže ne, jedan od krkana, poprilčno smešan, nam je prišao. Iz nekog neobjašnjivog razloga se obratio baš meni, nepoželjnoj:
- Gospj'ce, da li biH ste nešto popili?
OMG, prolete mi čitav život pred očima. Gledam u njegove sitne, sitne praseće okice i kovrdžavu kosu ala Aca Lukac. Spustila sam pogled na njegove, valjda, netom izgrickane nokte. Digla mi se pegla. Nekako mu je glupom, pala bolesna ideja da mi se malkice približi i onako jbčki unese u lice. Zamirisa mi neki perfem pomešan sa znojem gradilišta ( leto, četr'es stepeni, pivo i cement ).
- Hoćete molim Vas, tepam mu ja, da se malo odmaknete, kratkovida sam pa ozrikavim kad mi se neko tako unosi.
Smeška se Aca Lukac:
- Mis'im što nećete pićence ( ali PIĆENCE ) od nas. Mi smo gospoda ( ali GOSPODA ), nećemo vam ništa.
- Znam da nam nećete ništa, diplomatski odgovaram, samo eto, ne želimo vaše piće, vrlo ste ljubazni.
- Mis'im što? Pa nije šugavo? Mi'sim, mi smo mnogim curama kao što ste vi pomogli u životu!
U kom bre životu papku?
- Gospodine, moja devojka i ja ( čujem sebe kako izgovaram ), želimo malo mira, pa ako nemate ništa protiv, bila bih vam vrlo zahvalna, da nas malo ostavite same. Ne želimo probleme.
Aca Lukac se uspravio i obe nas doooobro osmotrio. Podigao je svoju šaku u visini njegovog ispupčenog stomaka, raširio kažiprst i nakurnjak i pokazao na nas dve. Klimuno je glavom i s nekim čudnim sjajem u očima otišao.
Bubuljičavi je nakon deset minuta došao da nam kaže, da nam "gospoda" za susednim stolom šalje picu.
Nas dve smo platile svoj račun i krenula ka izlazu. Morala sam, po svom mazohističkom običaju, da bacim pogled na "gospodu". Ispratili su nas onim pogledima " mi smo vas vratili među normalne", al' šipak.
Na sreću, moje normalno i njihovo normalno se dijametralno razlikuju.
P.S Ma koliko puta da pročitam napisani tekst, ispravim greške i opet pročitam, greške se ipak podkradu. Stoga, forgive me.
|
