Friday, April 8, 2011 - Kerovi, pasovi, kučke i životinjke

Ja sam se sto miliona milijardi biliJona puta zaklela da Presvetoj neću pričati o svojoj intimi, al' ja i moja velika usta nikad ne budemo izdržali da podelimo neku radosnu vest. Tako sam joj juče rekla kako smo udomili Bellu, basetku, kako je Pčelica obožava i ona nju, kako Bella prespava celu noć, kako je ujutru vodim na pišanje s kačketom jer nemam vremena da namestim kosu, kako ni sočiva ne stavim nego naočare za sunce da ne prepa'nem komšije ( pa posle bauljam po ulici kao da sam na šte srce pila Viljamovku ), kako Bella lepo piša na jednom mestu, kako kad sere ja kesu navučem na ruku, pokupim govno i uredno ga ubacim u smeće, kako Belline granule koštaju k'o Sv.Petra kajgana, kako joj ono protiv buva košta 1200 dinara al' traje godinu dana, kako je kupam jednom sedmično i cedim žlezdu na guzici, kako Belli peremo zube i kako se ona kezeči kad joj penim po ustima, kako me sluša k'o da sam joj majka i sve tako.

Presveta sluša i uzdiše. Na prvom se razgovoru uzdržala. Ništa drugo nije rekla, samo: lepo kćeri.

Znala sam. Za 20 minuta je zvonio telefon. Sasula je salvu zabrinutosti: kako ću kera u stanu od 1130 kvadrata držati, kako će Pčelica da poboli od dlaka, kako nisam normalna jer ja bi u 33. već  trebala treće dete da nosim a ne kera da vodam, kako ću jednom skupljajući govna od kera po ulici pokupiti neko lutaličko govno, i kako ću onda dobiti neku boleštinu od koje ću se raspadati ostatak života, kako će Bella kad se jednog dana porodim da nam pojede bebu i kako će crna hronika pisati o nama, kako će me muž ostaviti što važda neke živuljke u kuću dovodim i jer mi nije bilo dosta kad sam imala  tri mačke i kad sam ih zvala moja deca i nju blamirala u familiji, kako sam izrod i kako nikad od mene majka i žena biti neće, te kako ne zna s čije sam kruške pala i kako ju je eto, sramota od sveta.I da nikako tetki, kad me bude zvala, ne kažem da imam pseto u kući jer što je mnogo – mnogo je čak i od mene!

Ja sam stiskala pesnice ( sve mi slušalica klizila iz ruke ), psovila u sebi, bogarala seljakluk i mržnju prema „kerovima“. Nisam joj ništa rekla, jer bi onda izbio rat belosveckih razmera i onda ope' ne bi pričale od Vaskrsa od Vaskrsa. Samo sam joj spustila slušalicu.

Nekoliko sati zatim zvao je stari. Bio je kul ez južli i rek'o mi je da matera na izdisanju jer imam KERA i kako mu je baš drago da smo mi, njegova deca, srećni a je l' da ko nju šiša kad zabada nos di mu nije mesto. I još je dodao da jedva čeka da vidi naše kuče i kako se unuka igra s njom.

I ti posle zove majku:“Što sine retko zoveš? Jesi nešto ljuta?“

Ne i nisam!