Saturday, February 12, 2011 - Kita, tango

Nedostaješ mi… nedostaješ na pravdi Boga, na ovoj hladnoći. Nedostaju mi koraci, veliki otisci na otiraču, miris tvog šala nemarno bačenog na naslon moje fotelje. Nedostaje mi zimsko popodne u kom ti nepresatno pričaš, dok pokušavaš iz prazne šolje da popiješ još jednu preostalu kap kafe. Tvoji dugački, hladni prsti dok obmotavaju moj dlan na pozdravu, tvoju dugački, sad već topli dlan na mom pri odlasku. Neodstaje mi pogled s visine, izveštačeni, skoro ženski smeh na vicevima o Sosi i Lali, Muji i Fati, Perici. Nedostaje mi, kako Tanjug javlja, da me želiš... Nedostaje mi iščekivanje u pet do pet, u pet do četiri, u pet do šest. Poruka koju nisam čula i još pet posle nje: gde sam? Što se ne javljam? Da li je sve uredu? Ne bi da budeš dosadan, samo da pitaš kako sam?

Nedostaješ mi iz sasvim sebičnih i tipično ženskih razloga, podrivenih nestabilnim, mesečnim, hormonskim statusom. Nedostaješ mi zato što mi se može da mi nedostaješ i sasvim mi paše da ti nemaš pojma za to. Paše mi i to što nikad nećeš znati kome sam posvetila svaku reč ovde ispisanu. Jednog dana, daleko od danas, nadam se, ni ja to neće znati.

Ali ipak... i onda ćeš mi nedostajati tako nezgrapan, pun besa u dva broja većem duksu bez dugmeta na kaputu, pocepanih čarapa i izlizanog đona, a tako gord i pun života i svih onih iskrica s kojima se muškarac ili rodi ili ne rodi. Ne mogu da se steknu ili zarade.

I zato mi nedostaješ jer... ja to mogu da sročim u dvadeset redaka za deset minuta i da mi opet ne bude lakše a ni bolje.

Eto.