Danas smo ravnica i ja u istim govnima: dve pokisle kokoši ispod sivog, niskog neba. Kiša ne prestaje da spire tragove realnosti, a ja se ne opirem, ne odupirem, ne podupirem. Padam i ne ustajem. Ne mogu, jer nemam snage.
Shvatam da smo svi mi, makar ponekad, žrtve sopstvenih strahova, nadanja, čežnje, nesigurnosti, a najčešće onda kad se naši svetovi sudare sa paralelnim svetom za koji nismo ni sumnjali da postoji. Ni nadali se. I kad se taj sudar svetova desi, ma kako već čuveno da zvuči, čovek se zbuni, jer je prvi impuls „basic instict“ koji, u tim momentima, preti da nadvlada racio, i sve što je čovek do tog momenta znao, deluje tako smešno, jadno, beskorisno i nepotrebno. Počnemo da se vodimo samo tim instiktom, lovimo poglede, znakove. Dovoljno je zatišje od nekoliko sati, da u očima žene, ceo svet počne da se urušava a stvarnost vrišti k'o miš u mišolovci, a žena ignoriše vrisku te male, sive, sasvim nepotrebne... stvarnosti.
Ulovi sebe, kako sedeći na terasi, trne od zvukova koji mogu ukazivati na prisustvo poželjno – nepoželjnog. Ma ne, njoj je sasvim sve jedno do momenta dok ne čuje svoje ime u kombinaciji sa: za tebe je. I potpuno nebitan razgovor biva vrlo bitan, beznačajna pitanja postaju vrlo značajna, a noge otkazuju jer se čini da se razgovor bliži kraju. Grčevito brzo razmišlja kako da nastavi, šta još da pita? I pita, sad već rasterećena budalaština, a odgovori s druge strane iniciraju da mu je podjednako prijatno i da isto želi: da se ne završi.
Kad se pak i završi, na jadvite jade, uz: čujemo se, počne da se oseća kao uhvaćena u prvom pijanstvu. Gleda u pod, jer ako nekog pogleda u oči, biće kao da taj neko čita dnevnik, ispisan nesigurnom, tinejdžerskom rukom uz suze, probodena srca, cvetiće i Bitlse. Žurno posprema papire s radnog stola, za danas je dosta mučenja, izgovara, moram malo da odmorim.
Od čega?
Od sebe, ponavlja, od sebe. E tu počinje zajebana trka sa sobom: racio i instikti, pa želje, pa racio. Pa slike, sve jedna po jedna, od prve do poslednje. Racio. Pa razgovor, svaka reč, prevrnuta, izanalizirana do večnosti i nazad. Racio.
Spava mi se. Umorna sam. Iscrpljena. Slomljena. Ovo je bolest, nezarazna i vrlo opasna. Jedini organ koji može da otkaže pod naletom ove boleštine je mozak, koji je već dugo u promenjenom agregatnom stanju.
Oprostite drugovi i drugar'ce, Trešnja je danas potpuno sjebana. I da... nemojte čitati vesti. Volela bih da sretnem manijaka koji je silovao i ubio osmogodišnju devojčicu da mu se ja najebem majke, otkinem mu muda a onda ga tim istim mudima udavim i ostavim ga kerama da ga rastrgnu, pička poremećena. Jebem ti državu u kojoj čovek, s istorijom silovanja, biva pušten s psihijatrije na slobodu.
Nekad mislim da stvarno nemam snage da živim i da bih volela da zaspem. Tvrdim snom....
