Majka… kako to gordo i uzvišeno zvuči. I bolno. Bolno do bola.
Ležala je polu zatvorenih očiju na nekoliko koraka od mene. Bleda, tamnih podočnjaka, suvih usana. Povremeno, ispod kapaka prošaranih crvenim, tankim kapilarima, kolutala je očima. Nešto sanja, šaputala sam sebi u bradu, dok mi je kroz glavu tutnjila konjica crnih misli. Nekad je neznanje zaista blaženo. Što više znamo više se činimo bespomoćnim.
Temperatura je danima i noćima tutnjila kroz njeno malo telo. Noću sam joj skidala prirodno koliko sam mogla, a onda Febricet ili Brufen.
Nijedan virus nije bio tako jak kao ovaj koji se dešavao. Nikad nije bila tako skrhana. Učinila mi se tako mala i sitna, sklupčana ispod pokrivača, dišući ubrzano. Ranije sam jedva uspevala da je nateram da legne s visokom temperaturom a sad ... ne mogu da je izvučem iz kreveta.
I boli me. Tri dana i tri noći me boli što ne znam šta je. Lekar može tek sutra da nas primi.
Nisam paničarka, ali tih dana sam paničila kao nikad do tada u životu. Celom. Nije mogla da jede. Već velikom detetu sam miksala hranu, za svaki zalogaj obećavala čokoladu, sladoled, poljubac, šetnju, vrtešku, kocke... sve! Ja, koja sam neumoljiva: iz tanjira mora da se pojede makar pola. Slatkiši? Samo nedeljom. Sokovi? Samo ako ih ja pravim.
Ona vrišti pri svakom zalogaju. Plače. Cvili. Ja nakon svakog njenog obroka odem i plačem. Neprospavane noći uzimaju danak. Svest mi se sužava. Sve što od slika vidim je strašno, a ne mogu da odagnam te misli. Vratim se u sobu, ona leži na ugaonoj i plače bez ikakve grimase. Jebote! Želudac mi se grči, pitam je šta je boli. Kaže sve. Opet odlazim u kupatilo i plačem i govorim kako je više nikad neću teratati da sređuje sobu, kako sam glupa što sam tako stroga, što je teram da zatvara flomastere, što mora da pojede ovsenu kašu za doručak. Glupačo jedna, govorim sebi, kravo jedna! Šta ćeš sad? Nemaš pojma! Pomozi joj sad ako si tako pametna, ako sve znaš... ti sve znaš...
Odlazim u sobu rešena da joj pomognem. Stavljam je u stolicu da jede, iz njenih usta lipti krv. Čini se kao da se guši. Soba mi se vrti, ne osećam noge, al' u meni divlja bes i želja da joj pomognem, da nešto promenim, da joj bude bolje, da je ništa ne boli, da ponovo trči.
Jebem ti život.
Bože pa što ćutiš?
Gde je P i svi njeni saveti?
Jebem ti život. Ništa ovo ne vredi. Ja nemam pojma. Ne znam šta da radim.
Sutradan lekar. Pogleda, da dijagnozu. Ništa strašno kaže. Ja mu verujem. Ima sto godina iskustva. Dao nam je antibiotik jebe kevu. Slona dubije. Meni nekako lakše. Napravili smo korak ka boljem. Onda u apoteci kupim tonu stvari ( prirodnih ) i vučem se kući s njom dok mi duša spava.
Prvi dan nakon leka još gore. Taman sam mislila da mogu da se opustim – bolje je. Otišla sam da produvam mozak. Suprug me zove, ona cvili preko slušalice i moli me da se vratim kući. Prijatelj me vozi kući. Ja ponovo plačem. Kunem mu se da nemam pojma šta me je spopalo i da ne prepoznajem sebe. On klima glavom i govori da razume.
I ponovo agonija. Suze. Boli.
I neprospavana noć.
Treći dan joj je bolje. Tako je i doca rekao.
Meni grč u želudcu ne popušta. Znaću da je dobro kad se bude svađala s tatom i kad mi bude tražila Ben Ten sladoled i plazmu i ako može Kinder bueno.
Četvrtog dana ustaje iz kreveta i pita me kad će u vrtić jer je ništa ne boli. I pita da li bi mogla da doručkuje sladoled? Rekla sam joj da sačeka samo malo, mama mora da obavi nešto.
Kupatilo moje. Ridam u peškir. Zahvaljujem se Bogu i svemiru i svemu i svima što je dobro. Što je moje dete dobro. Što je sve prošlo.
Izlazim natečena od plača.
-Je l' te boli stomak mama?
-Malo, što pitaš?
-Plakala si.
-Malo...
-Daj mi da jedem...
Nikad nisam ni pomišljala da će me ova rečenica toliko veseliti. Napolju je padala teška kiša i bilo je hladno. Ledeno. Izašla sam na terasu i kisnula, da ne vidi suze. Ona je gledala crtani i jela doručak.
Setila sam se svih onih majki... onih... neki će znati ko su one. Ne mogu ni da zamislim njihovu bol. I snagu.
Majka… kako to gordo 