Thursday, March 4, 2010 - Porcelan. In memoriam. Dve i još po nešto....

- Volela sam čoveka budalu, rekla je vukući dim iz cigarete.
Imala je kratke prste koji su me potsećali na kornišone, ali fine, kockaste noktiće i lepu, belu kožu.
- Ta ista budala, nastavila je, koja me je ostavljala bolesnu kod kuće, zapostavljala me i dopuštala da se na meni 'vata prašina... taj skot, ta pička od čoveka... On, on je meni rekao kako sam ja raspad od žene, kako on meni ništa ne duguje i kako mogu samo Bogu da se zahvalim što sam tu gde jesam jer da nije njega ja bih bila dronfus na štajgi! Ej!! On mi je to rekao!On kog sam izvukla iz onog jebenog društva i naterala da upiše studije, da postane čovek.
Nekada je bila lepa. Danas? Danas je staromodna, ali još uvek simpatična, keramička lavica koja se drži na miljeu, uštrikanom, i gleda se. Nemirna deca, nepozvanih gostiju, pokušavaju da je se dokopaju, ali ljubazna domaćica, ljubazno odjebe svakog ko pokuša da je dirne. Jebiga. Porcelan ne traje doveka, kako nas inače lažu, i on propada, krnji se.
- Ja sam dva posla radila da on završi fakultet, obijala tuđe pragove, vukla Kirbi ususivače, trepela budale da balave nadamnom, a onda se onako crknuta vraćala kući da mu kuvam i perem i da ga razumem i da mu lečim frustracije iz mučnog detinjstva. Mrš! Koja sam ja budala bila!
Imala je zelene oči i zift crne trepavice, i kad je bila tako besna, a to je uvek bivala kad je pričala o njemu, onda su joj oči nekako dolazile sive a trepavice crnje. Grizući donju usnu do krvi, valjala je vrh cigarete po pepelu.
- Imaš još kave?
- Imam.
- Daj mi još pola šolje, al' naspi malo više mleka, neću moći da spavam.
- Hoćeš ono bez laktoze?
- E može, osetljiva sam na laktozu od kad se pojavilo to mleko. Čudo jedno.

Dok sam mućkala kafu, a ona palila sledeću cigaretu cupkajući nogom ispod stola, znala sam šta sledi. Ispričaće kako je ispao govno prema njoj, kako se zbog njega razbolela i kako njemu uz inat nije htela da prestane da puši jer nije htela da mu dopusti da joj baš sve uzme, i sve uskrati i onda će da se rasplače.
A ona plače u pičkumaterinu tužno. Al' stvarno. Donju usnu iskrivi na spolja, drhti joj brada, a te njene oči samo kotrljaju ni od kuda nove i nove i nove potoke suza.I uvek me stišće jednom rukom k'o da se guši i ostaje bez daha i mene uvek u takvim momentima strah da šta ne bude s njom...
A ne bude.
Saživela je sa svojim bolom. Poznaje ga bolje od sebe same. Priča o njemu kako bi je ponovo prožeo onaj isti nož bola kroz grudi. Tada bi znala da je živa. I te suze... Nisu one više zbog njega... a nisu ni zbog nje....
Plače da pročisti dušne kanale, da se ne zapuše, ne korodiraju.
I kad ga potpuno ispljuje ( a on je papak što jes' jes' ), onda vrti prsten na srednjem prstu i pita:
- Jesi čula da se Endži i Bred razvode?
- Nisam, po koji put?
Grohotom se smeje.
- Je l' imaš grickalicu za nokte ili makaze?
Nalazim jednu i dajem joj. Tu, za trepezarijskim stolom dok pijemo još jednu kafu s mlekom bez laktoze, seče zanoktice i šmrče.
Povremeno izbriše ostatak suza ispod razmazanih kapaka i duboko uzdahne.
Pričamo o politici, vremenskoj prognozi ( i proleću ), o tome kako je Momo Kapor preminuo i kako ćemo sad obe da patimo za njim ( ja sam potajno bila
zaljubljena u njega. I još uvek sam ). Onda će na pola moje rečenice da ustane, kaže kako joj je utrnulo dupe od sedenja i kako mora da ide.
Ima klijenta u 11.
Ispratiću je do vrata i poljubiću je u meki obraz. Nagnuću se malo da je zagrlim i osetim njene sise na mojim, a onda ću osluškivati njene korake dok se potpuno ne izgube iz sluhokruga.
Zatvoriću vrata.
Jednom ću okrenuti ključ jer u ovim novim "sejf" bravama ne mož' dva put'.
Vratiću se u trpezariju, pokupiću šoljice i opraću ih u sudoperi.
Napolju će padati kiša.