Tuesday, March 16, 2010 -
Pitala sam je da li zna šta znači potpuno živa? Ćutala je i gledala u mene kao da joj govorim da je glupa, da ne vidi dalje od svog nosa i da u životu ništa nije zavšrila što je započela. A ne, ne... Ja to nikad nisam mislila, niti sam želela tako nešto da joj kažem. Samo sam želela da znam - da zna, da živa znači živeti za danas dok ne padne mrak, a kad padne mrak, onda spavamo. O sutra mislimo - sutra.
Ona je svoj život gradila na ciljevima čije je ispunjenje trajalo godinama. Mučno dugo. Uživala je mučeći sebe dok rešava nemoguće. I kad nemoguće reši, onda kaže kako to nije ništa, kako ima cilj. Jebote! Koji još?
Istina je. Svi imamo neki cilj, neki san ka kome težimo... ali, ja na putu do cilja uživam: spavam, jedem, pijem vino, tucam se, zaljubljujem se, čitam, šišam se, farbam, šminkam, kupujem parfeme, smelo sanjam, doživljavam orgazme.
Živa sam da življa ne mogu biti.
Ona je polu živa. Sad već polu upotrebljiva. Preplašena neuspeha. U svakom pokušaju da uživa, sabotira sebe:"Jao ne mogu, neću stići i to i to.!" Nećeš kitu lastinu. Mogla bi da hoćeš. Ali ne. Dišeš na škrge i utapaš. A ne moraš. Nije trebalo tako da bude.
Život je dobitak i gubitak.
Neki odlaze, neki dolaze.
Neki ostaju.
Neki odmah odu.
Život nije strah i nije: ko zna šta će se desiti?
Život se ne živi kroz špijunku.
Život se, jebote, živi. Punim plućima. Otvorenih očiju. Otvorenih usta. Ispruženih dlanova.
Olabavljenog kaiša.
Živi danas. Sutra će samo doći sa ili bez mene. Sa ili bez tebe....
Život je neminovost.
***
" Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...
- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog coveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...
- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim."
Milorad Pavić
|
