Friday, February 5, 2010 -
Dogorela mi je cigareta ( do prstiju ), čaj mi je hladan i kasnim. Uvek kasnim. Ako ne petnaest minuta, onda koju godinu. Sve jedno. Meni je stari uvek govorio:"Ako već kasniš nemoj da žuriš pa zajebeš nešto još više. Kasniš li, onda sve natetane. Ko ih jebe. Nek čekaju!"
Bila je to nadasve pedagoška i mizantropska misao infantilnog muškarca, no bio je u pravu. Pošto već kasnim, puuuuno kasnim, kasniću još malo.
Dok kasnim ( ovako mnogo ), šminkam se s guštom, gotovo da imam osećaj da to radim u slow motion-u. Osećam kako me žiga s desne strane stomaka i zamišljam kako mi se debelo crevo vezuje u čvor. To 'nako, ume povremeno da bolucka, od kako znam za sebe. Da je nešto ozbiljno već bi eskaliralo? Bi, sigurno. Do kurca, s tim se stvarima nikad ne zna. Jebiga, tako je jedan stalno ku'ko kako ga boli glava, godinama tako, i svi su mu govorili da proveri oči, jer je sigurno nešto s očima. I bome prošlo tu godina ihahaj, ja sam već bila pred kraj osnovne škole kad čovek umre od tumora na mozgu. Ko bi rek'o? Tako to bude. Žiga, stane, žiga, stane i prc: outside ( ofsajd, u stvari ).
No, to nije tema ovog posta.
Kasnim. Tako je sve počelo, a kad već kasnim, haj' reko' i post da napišem, da se još više unervozim što znam da me mnogo ljudi čeka.
Usput sam odlučila da bih mogla i obrve da uredim, već ličim na pokojnog mi svekra koji od obrva nekad nije video da čita "Novosti" pa sam mu ja ujutru uz kafu čitala. U to neko vreme je bila kriza, čekalo se u red ispred trafike. Pušili smo one smrdljive cigare, nekako su se zvale na W. Ju kako smo bazdili od tog duvana, strašno nešto. Svekar se posle šlogir'o i ja sam i dan danas ubeđena da se to desilo samo zbog tih cigara. Bilo je nešto u njima što u drugim cigarama nema.
Doduše, on je voleo i da crvcne, Bog da mu dušu prosti, možda je i do toga. Da ne grešim dušu.
Odo' sad. Nije da ne bih još divanila, mogla bih, al' red je da se krene.
Jebote.
|
