Thursday, February 4, 2010 - ... Ponekad sanjam stvarnost...

Prvi knjigu Henrija Milera, dobila je u ruke previše mlada. Još je povremeno, pod budnim okom svoje majke, nosila končane dokolenice koje su tik ispod kolena ostavljale crven trag. Drugarica joj je rekla da je njena baka umrla od raka, a da je rak dobila od tih dokolenica. Zato je prezirala dokolenice. I rak.

Na knjizi nije bilo posvete. Upijala je prve rečenice knjige, zamišljala pobrojane junake, dok su je oči od netreptanja pekle, a onda je, sasvim neočekivano naišla na reč: drkao. Drkali.
Ju, ciknula je u sebi, što spominje tu ogavnu reč od koje joj neki čudni trnci strče niz kičmu? Ma ne, znala je ona šta to znači i tek kako. Jednom je ispod kreveta tatinog i maminog našla neki stari časopis na čijoj naslovnici je bila gola žela. Imala je lepe, okrugle sise i vrlo dlakavu pičku ( bile su to davne osamdesete ), te nekako čudan sjaj u očima. Na jednoj od tih stranica, videla je, prvi put za života, sliku veliko kurca i pročitala reč 'drkanje'. Niko nije morao da joj posebno objašnjava šta je ta reč značila, ali je, čitajući taj ružni, ma preružni tekst, prvi put zadrhtala od neke čudne hladnoće, na letnjem raspustu.
Nešto se desilo u njenoj glavi. Dugo joj nakon toga, ta slika nije izlazila iz glave. Uveče, kad bi otac pogasio svetla ( jer čitanje kvari oči ), dok su zrikavci među petonijama pevali, videla je pred očima, tako živo i stvarno, taj veliki komad nadignutog mesa kako joj maše. I onda, u tim momentima, nije znala šta bi sa sobom.
Još je gore bilo, kad bi iz susedne sobe slušala škripanje federa starog kauča i duboke izdisaje njene majke. Bila je svesna da slika iz novina ima mnogo veze s njenim zadovoljnim siktanjem.
Knjigu je pročitala do kraja, nema zabune, ali, usput je počela pomno da prati i čeka, kad će se dvoje na filmu poljubiti. Znala je da često nakon poljupca sledi ono... nešto, zbog čega mater prebacuje kanal ( na onaj drugi i poslednji ), i broji do deset, jer onda bi trebalo da je scena gotova.
A onda, jedne lepe, letnje večeri, dok je pokušavala da zaspe, i dok je kroz trepavice proganjala slika iz novina, te lik jednog postarijeg komšije, osetila je povezanost sa sobom. Napokon. Niz butine je skliznula toplota kao srozana, svilena čarapa. Lako i prijatno. Drhtaj koji joj je neopozivo prožeo celo telo, preteći da potraje, u njenoj je duši ostavio trag. Gledala je u pomračinu koju je samo mesec razbijao.
To je mogla i ona.
Imala je sve što je potrebno, samo je trebala da zatvori oči i ne misli ni o čemu. Ostalo je dolazilo spontano, samo po sebi. Prirodno... i potrebno.Zabačene glave u desnu stranu jastuka, tiho ali dovoljno duboko, udisala je mirise leta i s čežnjom u dlanovima tonula u san.
Krajem tog leta je otrpela jedan od jačih šamara, nakon negodovanja:"Neću dokolenice!" Siktala je kroz jecaje, brišući sline. Neću, neću dokolenice.
Nikad više.