Wednesday, February 10, 2010 -
Stišćem glavu obema rukama u nadi da će pulsiranje prestati. Čujem glasove, jebote, puca me šizforenija. Ne, nije. Nije to. Stvarno se čuju, stvarni glasovi, glasni. Umorna sam u pičkumaterinu. Pokušavam da tepam detetu a to zvuči kao da mumlam neke besmilice zbog kojih me ona gleda bledo i pita da li me boli glava? Ma ne sine, bole me kita.Ne psujem pred detetom, psujem samo kad pišem. I pišam, naročito ako nema WC papira, a čitava je kesa s istim okačena podalje od mog dupeta, i onda se pridignem s we šolje, iskapam noge pišaćkom i skapiram kako je potpuno besmisleno da se i brišem. Bolje da sam odma' gaće obukla.
Pijem kafu. Da, da. Jaku, crnu, s mlekom bez laktoze. Stavljam dve kašikice voćnog šećera ( živi se zdravo ovo - ono ). Pijem mnogo vode i često se gledam u ogledalo. Prebrajam po kozmetici koja mi "život znači" i brišem prozore, ali samo do pola. Za gornje polovine nemam vremena, a bome ni živaca. Uvečem pijem čaj, vrlo zdrav, čisto da utolim savest da radim nešto dobro za sebe. Nemam hemoroide i ne grickam nokte, al' nekad poželim da ga, nokat, onako slan, pun prljavštine ispod, uz krckanje, odgrizem, pa da osetim onu pulsirajuću bol nadomak živaca. Probud, probud.
Ponekad gledam televizor i shvatam kako ništa ne vidim tj. ne gledam, onda slušam radio i blenem u prazno. Razmišljam o tome kako do u beskonačno radim s budalama i kako mi te iste budale, kad im to dozvolim, kroje sudbinu.
Zvoni mi telefon. Neprestano.
U sudoperi često srećem moje omiljene kafene kašičice, koje vrlo mistično, jedna po jedna nestaju, kako? Jebem li ga. Ne bih znala odgovor na to pitanje. Isto tako mi nestaju parovi omiljenih čarapa. Možda ih mašina guta i tako svako malo zapuši odvod, al' i za to mi se jebe, jer dole kod komšije kaplje, kod mene je valo suvo. U kupatilu samo. Na sve ostale rupe vlaži, onako, propisno, kako moje godine i zahtevaju. I ideali.
Uporno pokušavam da se setim naslova moje omiljene pesme, ali ne mogu. Znam čak i reči pesme, negde i melodiju nazirem, ali i dalje ne mogu da se setim. Hladno je napolju, ne nosim kapu. Pokvari mi frizuru. Nosim zato rukavice i zanoktice, ne skidam ih čak ni kad uđem negde jer ću posle morati opet da ih stavim. Ne stignem ni da jedem k'o svet. Zadnji put kad sam sela i pojela obrok, zglavni, s oba guza na stolici, nije bio minus i nije bilo snega, al' ne plašim se za sebe - sigurno od gladi neću umreti.
Pokušavam da se naspavam, al' se u sred noći probudim i razmišljam. Mislim. Gotovo da čujem svoj mozak kako šklopoće u ritmu tišine. Ujutru ustajem i hvatam sebe kako se osećam kao u danu Mrmota. Again and again and again. Onda pravim hladnu kafu za vrelu usnu duplju i gutam halapljivo svaki gutljaj u nadi da ću se probuditi.
Voda iz plastične flaše smrdi na vojničku torbu. Mrvice ispod nadlaktice me bockaju.
|
