Friday, November 5, 2010 - TREŠNJA IMA POTREBU DA ....

Danas je bio običan dan, malo pretopao za noveNbar. Ustala sam nadrkana, nenaspavana I nekako čudnog osećaja u stomaku. Onda sam, dok mi je još smrdelo iz usta na spavanje, nazvala svekrvu da pitam jesu li stigli rezultati. Javila se tihim glasom I rekla, kratko I jasno:”Jesu. Nisu dobri!” Nešto sam promucala, rekla je rak pa onda limfom. Sunce ti lebovo. Nemoguće. Trebala sam nešto pametno da kažem, ali nisam. Naravno. Rekla je da će zvati kasnije, a ja sam, dok je još mogla da me čuje, zajecala. Pička bila, pička ostala. Nemam ja snage za to. Obuzeo me očaj, odsekle mi se noge. Deset celih minuta sam plakala iz petinih žila, a onda sam, već poprilično natečena I s petso slinavaca oko mene, sve troškove za selidbu ( hitnu ) stavila na papir I odlučila da se preselimo pre vremena. Trebaće joj soba. Ne može da putuje, ona ne može sama da vozi od tamo do vamo, stariji sin I da hoće ne može jer radi. Druga snaja, jebem joj sunce, ima svoj život.

Nije, nisam ja toliko dobra, da me ne shvatite pogrešno, samo sam više govana u životu pojela od nje, a to me je naučilo da o svemu I svima brinem k’o da su mi rod rođeni, a svekrva mi ne mo’ž  biti rođenija nego što jeste. Osim toga, izgleda kao avion, ima dečka, ima fejsbuk, dva mobilna, izgleda bolje nego ja i sve moje drugarice zajedno, vozi kao da je na ekseru. Voli da živi, a ja želim da joj pomognem da to bude još bolje. Njen sin, moj muž, klada iz prethodnog posta, ostao je nem I smrknut. Rekao je da nema vremena da misli o tome. Tako se branio od istine.

Ja sam se malo tresla, al’ sam skuvala gulaš, otkazala klijente, obrnula nekoliko telefona, googlala, čitala medicinsku enciklopediju baš na stranicama koje sam uvek preskakala.

Drugi poziv je bio uspešniji. Rekla je da će nas pobiti ako je oplakujemo živu, da je otkriveno u najranijoj fazi, da je u čekaonici upoznala čoveka koji je imao istu dijagnozu pre deset godina I kako je I dan danas dobro, I kako će sve biti dobro, I kako sve počinje, ona tortura, kad joj overe sve papire. Rekla je da ne može više da priča, mora da teši dečka.

Jebem ti.

Posle sam je zvala još jedno dva – tri puta da je pitam kako je. Nije to ništa novo. Ona I ja se dnevno čujemo po toliko puta, ali iz drugih razloga: kako se pravi zaprška bez zaprške, jesam li probala novu L’Orelaovu kremu, da l’ bih mogla da joj naručim antirid iz Avona od Nade, jesam li probala novi BU, da l’ da obuče roza džemper I braon suknju za izlazak… al’ za rak? E za to se do sada nismo čule I o tome nismo pričale. To nam nije bila opcija, ne tema za razgovor.

Ja imam potrebu da vam kažem, iako vas boli kurac za to što ja imam da kažem, da sam zdravo jako zbunjena, uplašena, sjebana I da bih rado pobegla iz ove bajke, ako može. A ne može. Tu sam gde sam. Uprkos svom strahu, a zahvaljujući mojoj kumi I tek porođenoj drugarici, te uz pomoć ćutanja moje prvovenčane klade, odlučila sam da ću svekrvinu sobu, u kojoj će povraćati I gubiti kosu, a posle biti zdrava I privoditi dečka, ofarabati u roza, a na zid preko puta kreveta ćemo joj okačiti plazma televizor. Usput, narezaću joj španske serije da može žena da gleda. Kupiću joj kontur jastuk, a dečko, koji me inače nervira, može da dođe kad god hoće.

Eto. Sve sam rešila, samo još da se otarasim straha od onog što nas sve čeka, te da nam Bog dragi I svi ostali s njim, budu milostivi I u pomoći.

Oprostite na svim pravopisnim i typing greškama. Ne mogu da se vraćam i ubacujem progutana slova, povraća mi se. A vi dragi moji ( i vi koji ste mi manje dragi ), volite nekog i neka neko voli vas ( ko god da je to rekao, svaka mu zlatna ), i uživajte u životu punim plućima, al' pametno. Ne varajte svoje partnere, nemojte „ono“ da radite bez kondoma, pijte dosta tečnosti, redovno spavajte, bavite se nekim sportom i ne zakerajte. Ja se satirom borim od straha.

Uzdravlje.