Thursday, September 24, 2009 - Zapažanja i zgražavanja
Pošto smo se najeli i napili ( i otišli drugovi ), a potom neprospavala noć jer nisam navikla tako kasno da jedem, jutros, prilično rano, dočekao me telefonski razgovor. As usually.
Još ne razbuđena, u početku, nisam shvatala o čemu se radi. Moj još uspavani mozak, pokušavao je, uz tiltanje, nepodmazano da razmišlja. I nije mi išlo, mada, nakon nekoliko rečenica, osećala sam mučninu i čula creva kako se bune pod naletom kortizona. Krv mi je ključala na nedostojnoj ( jutru ) temperaturi. Osećala sam kako mi se oči skupljaju k'o da sam se trave napušila, a dlanovi znoje. Evo, i sad, nakon nekoliko sati od toga, dlanovi mi se ponovo vlaže i osećam isti sram.
Ne, ne pred sobom.
I ne, ne zbog sebe.
Ne da se nekad ne postidim svojih reči i postupaka, daleko od toga, ali jutros? Jutros, dok sam stručno gutala povraćku nazad jer se plašim povraćnja, i dok sam slušala plejadu velelpnih gluposti, osećala sam se kao da me je neko, da prostite, prilikom nespretne onanije, zalepio za zid umesto u maramicu.
Grozan osećaj.
Čemu sve ovo?
Ljudi... ah ljudi. Jesam li ja ljud? Povremeno. Makar povremeno, al' ima izdanaka zemljsakih, koji to nisu nikad, i zato, iako sad zvučim kao self absorbed bitch, osećam kako sam u debeloj prednosti nad takvima, zbog onog "povremeno", iako sam prevremenom ejakulacijom, nedužnom desankom, kako reko', zalepljena za zid.
To vam je, kao da vas neko u prolazu, sasvim slučajno očepi i ne okrene se da kaže izvini. Žurilo mu se, na to je imao prava.
No, da ne odem daleko.
Volim digresije, jer digresije su kao puš pauza. Taman malo vremena da se čovek prisabere i krene u novu borbu za bezljudošću ( ovo je nova reč za "Vukajliju" ).
Razumem i znam da je ego neodvojiva svojina svake ličnosti. Kod dece je vrlo izražen, jer su u nemogućnosti da sagledaju širu sliku. Zbog neznanja, nezrelosti, što njima i njihovom uzrastu priliči. Deci praštamo sve te gluposti koje su u stanju da urade, jer poznajemo njihovo stanje. I poštujemo njihov ego, jer to pripada njihovom odrastanju.
E, odrastanje je ključna reč.
Sazrevanje.
Opasno je, kad odrasla osoba, živi u ego tripu trogodišnjeg deteta. Moja ćerka, konstantno želi da bude u centru pažnje i mi joj ne zameramo, ali joj objasnimo da to ne funkcioniše tako, te da i druga deca, imaju podjednako pravo da budu centar naše pažnje.
Odrasloj osobi, čini mi se, mnogo je teže objasniti ovako jednostavnu postavku stvari:
- Mi smo odrasli. Svesni smo ( i guess ) da se svet ne vrti oko nas, da od nas postoje lepši, bolji, obrazovaniji, bogatiji, sposobniji ljudi, ili bi bar trebali biti. Svesni. Kako neko, tako odrastao, može da mrzi/ne voli onog drugog odraslog zbog toga što je ta druga osoba "odrasla" ( i ne mislim na sebe, ja sam trećina priče ), a ona to nije i nikad, najverovatnije, neće ni biti... jer je propustila poslednji voz za Brezu.
Ego, infantilnost, sebičnost, bezobrazluk.
Samo mi se ove reči motaju po glavi dok susprežem nagon za povraćanjem i razmišljam, kako bi mi najpametnije bilo da ostatak dana provedem spavajući.
Jer... sutra je novi dan.
Sutra ću misliti o tome.
|
