Tuesday, August 4, 2009 - Šta je stvarno u nestvarnom svetu?

Ja sam obična žena. Farbam kosu, lakiram nokte, mučim se s depilacijom, bolujem od pms-a, čitam, plačem kad gledam filmove, patim kad čujem da je neko ozbiljno bolestan i smišljam načine kako mogu da pomognem, nerviram se, volim leto i volim da budem sama. Moj hobi je, ako se tako može nazvati, posmatranje. Trudim se da što manje pričam a što više posmatram i upijam svet oko mene. Osluškujem ljude, uvek ih gledam u oči kad razgovaramo...
Tako se rađaju moji postovi. Tako moja stvarnost, delimično, postaje i vaša, jer čitate ono što pišem ja i što pišu drugi. Kad pišem o emocijama - pišem o sebi. Kad pišem o ljudima i događajima, nisam neminovno ja akter. Često sam samo posmatrač ili slušalac, a onda, to što sam čula i videla, pretočim u pisanje.
Nesavršena sam, često isključiva iz sopstvene nesigurnosti, uskogruda ponekad, brzopleta. Volim, recimo, da se družim sa starijim ljudima. Od njih mnogo učim. Upijam njihov mir, kojim često zrače i koji nude. Isto tako, volim da se družim sa decom...
O čemu ja sad to?
Retko se nađem u nečijem postu, retko se, shodno tome, i nađem prozvanom. Nekako, nemam osećaj da se svet vrti oko mene, i da ljudi jedva čekaju da nešto maliciozno kažu o meni... ili o nekom drugom. Prosto, svako imama prava da se izrazi i stvari vidi iz svog ugla, i ja sa tim ne moram da se slažem, što ne znači neminovno, da taj neko nije u pravu a ja jesam. Retko i komentare ostavljam. Primetila sam kako su ljudi sujetni ( iako ni ja nisam operisana od iste ), pa zazirem da uvek kažem ono što mislim. Prođem se i to je sve...
A onda?
Uvek se pojavi neko ko će da vam sudi bez predhodne komunikacije. To je valjda ljudska slabost ili potreba da kompenzuju svoj neuspeh, bilo koje vrste.
Pre izvesnog vremena je došlo do nesporazuma između jedne blogerke i mene. Razmenile smo nekoliko poruka, žustrih ali iskrenih i to je bilo to. Ta blogerka ne može ni da zamisli koliko cenim njen stav, iako je različit od mog. Nikad više, nakon te prepiske nismo komunicirale, ali mi je ostala u pozitivnom sećanju.
Stav....
Stav je bitan, ali stav sa velikim S. Kičma oslobođena tereta sopstvenih frustracija, ljubomore, malicioznosti... whatever.
Uvek kažem ono što mislim, a gladni mogu da me nabodu. Glasna sam kad me nešto žulja. Kad nekog ne volim, ne odlazim tamo da mu se ulagujem.
Samo hoću da kažem da ovde pišem o svemu, jer imam prava na to. Ne, ja nisam imala vremena da budem sa toliko muškarac koliko sam pisala o njima. Pisala sam i pišem o jednom muškarcu, a sagledavam ga iz mnogo uglova.
Upoznala sam mnogo ljudi, tako oni imaju mesto u mojim mislima i među mojim rečima.
Ne pišem da bi mi neko aplaudirao. Ili me kudio.
I jedno i drugo primam i prihatam samo od onih kojima verujem... a njih je malo. Ostali su prolazni...

Ja sam obična, sasvim obična žena.. sa neobičnim pogledom na svet i ljude.
To je sve.
A stvarni smo mi, koliko to želimo da budemo.
Ja?
Ja sam anonimna. Potpuno.