Sunday, July 5, 2009 - Velike sise, nervozitet, kafa, cigare, plavo nebo, mlaka voda, palačinke sa sirom, rastanak, PMS i još ponešto
- Sunce ti lebovo kako je upeklo? A? Hoću da svisnem od vrućine, a ni ona kiša baš nije bila dobra. Pada, pada, pa sunce, i onda krene ona sparina, pa mi se kosa zdegenja. Zadžabe je Mira ondulirala dva sata, pa sat ispod one haube, jebojeotac, uši mi otpale. Ništa mi ne valja.
Reče moja komšinica, vremešna žena, s prvog sprata. Namćorka (al' ne ona posesivna što misli da sve u red čekamo zarad njenog mužjaka ), nego ova moja, iz zgrade.
- Pa je l' imate klimu?
- Imam, kako nemam. Prošle godine mi Boško doveo neku decu, ugradili i to fino 'ladi, al' se zajebem, da prostiš, pa navrnem na 18 stepeni, pa se sva ukočim.
- Nemojte na tako niske temperature, razlika treba da je tek - tek.
- Je'eš ti to, kad uđem unutra s ovog pakla, u frižider bi' prilegla da mogu. Uf što me nervira kad je ovakvo vreme. Nit' smrdi, nit' miriše. Pih.
- 'Ajde, dosta kuknjave, leto je, kako će biti ako ne vruće?
- I to što kažeš, samo u naše vreme ( vadi maramicu iz nekog zadžepka i briše čelo i vrat, a naročitu pažnju obraća na deo iza ušiju. Pri tom, dok se trlja iza ušiju, žmirka k'o zadovoljna mačka. Na moje velike iznenađenje, maramica klizi niz dekolte, međ' njene ogromne sise. Maramicu vraća u nepoznati džep ).
- Prijatno vam popodne komšinice.
- Jah, biće mi prijatno. Dolaze oni moji divljaci, da ih đavo nosi. Idem da kuvam.
A ja?
Ja sam se popela u svoj stanček, napravila KAFU i otišla na terasu. Jest' vrućina je, ubiva, al' mi prija. Vrele pločice ispod mojih tabana. Nepce, počašćeno gorkim napitkom, trne. Isti onaj osećaj koji može da mi pruži light varijanta orgazma ( pri ručnom izvođenju ). Tek - tek uzdrhtim, zahvalnosti radi, jer je osećaj ( ne ) jebeno dobar.
Ne psuj, sunce ti žvalavo poljubim, ne psuj, govorim sebi. Nije te sramota.
A nije.
'Vata me neka nervoza. Prožima me iz želudca do gležnjeva. Prvo me uhvati neki grč u stomaku. Taj grč proizvede struju, koja se sa bočne strane stomaka spušta niz bokove i silazi do mesta, gde mi gaće povremeno borave. Članci. Tamo struji, ukrug. I onda počnu, ničim izazvana, da mi klecaju kolena.
Bih plakala, no ne znam zašto? Pokušavam da iskopam neki događaj koji će me rastužiti, al' tako utrnuta od te struje ne mogu. Onda odlučim da ću da budem nadrkana i nervozna, tako mi je nekako bolje. I budem. I svi me pitaju:"Jesi dobro!?"
Ja im ništa ne odgovaram.
Dobro sam. Što ne bi bila? Je l' bi vi to sad da čujete neke sočne detalje moje nemoći, da se imate čime na'raniti?
Kitu lastinu.
Nema toga umene. Sve sama sreća, sreća, radost.
Eto tako.
Uzdravlje.
|
