Saturday, June 27, 2009 - Čekanje, kafa, dlake i još po nešto
Kišovito jutro( je bilo ). Predamnom kafa i pepeljara koju nikako da pozicioniram tako da mi dim ne ide u oko. Oči. Kiša lije, kišobran tu ne pomaže mnogo. Da me nije sramota, uzela bih taxi za nekoliko metara udaljen dispanzer. Treba mi uput da proverim krv ( godišnja provera bez povoda ).
U špajuzu od čekaonice ( bar mi tako izgleda ) hejbet penzionera i ja. Svi čekamo. Sela sam do nekog palog borca kome su iz nosa i ušiju virile debele, sede dlake. Usput je jezikom nameštao plastične zube, oslonjen na svoj štap. Medicinska sestra s ozbiljnim deficitom koefina u krvi, mrzovoljno vuče klompe po starim, izlizanim pločicama.
-Doktor će uskoro početi da radi, siknula je u našem pravcu.
Da. Hoće. Prva na redu je Gospođa koja je završila osnovnu školu davne 1932. i koju nije mrzelo da dođe po ovoj kiši da kaže doktoru kako je probada ispod desnog rebra. Po ko zna koji put. Posle ide još jedna Gospođa, nešto malo mlađa sa rukom u gipsu. Posle nje još jedna Gospođa i tako redom.
Čika s dlakama i ja smo, igrom slučaja, jedan iza drugog.
Vreme se, naravno, vuče. Medicinska sestra ulazi – izlazi. Neljubazno, neljubaznim pitaocima, odgovara. Svi znamo da je ona faca i da sve od nje zavisi. To zna i ona, stoga koristi svoju moć. Power nurse ranger! Avaj. Ispod belog mantila, njeni guzovi, podeblji od sedenja, igraju sambu, rumbu. Tam – tam. Ritam se razvija u mojoj glavi pri svakom njenom koraku.Njena plava kosa je dosadna i njen ciklama ruž izjeden kafom. U uglovima njenog osmeha krije se gorčina koju seje po nama.
Brzinom svetlosti, svi smo nervozni i želimo da dođemo na red. Doktor je izgleda pod sedativima.
Čekamo.
Čekamo.
Čekamo.
Gospodin s dlakama drugom Gospodinu priča o svojoj pokojnoj ženi. Znala sam da je pokojna, inače te nikad ne bi pustila iz kuće s tim dlakama. Priča mu kako je bila zdrava i kako je sve bilo uredu, dok nije dobila gripu. Onda su je odveli u Kamenicu i tamo je umrla za pet jebenih dana.
Njegov sagovornik cokće i vrti glavom, a on, narator, svojim štapom gnječi prljavštinu po podu i nije mu lako. Nedostaje mu.
Ja više ne mogu ovog čemera. Odlučujem da odem u privatni labos i tamo izvadim krv. Tražim knjižicu nazad. Sestra mi je neda. Čuj to? Dajte mi moju knjižicu jebovasotac! Odma’ i sad! Jes’ me čula?
Objašnjava mi neki protokol, nešto... bla, bla, bla. Hoću svoju knjižicu! Ponavljam kao navijena. Nakon još malo čekanja – donosi je. Debelguza mi vraća knjižicu a ja idem da se bodem negde drugde.
Rezultati su fajn.
Kiša još uvek pada. Sporadično.
Ja nikako da se naspavam. Sve mi je dodijalo. Dosadilo. Ovaj blog je kao izletište za smarače ( za većinu, čast izuzecima ).
Prestala sam da pijem kafu. Apstinentska kriza me izjeda po jeziku.
