Ponedeljak, još jedan u nizu. Pokušavam da što manje razmišljam, a da se što više prepustim mirisu koji dopire kroz otvorena balkonska vrata. Miriše mi lipa, a ja, sva svoja sećanja vezujem za mirise. Onog momenta kad sam kroz zapušene nosnice osetila lipu, setila sam se dvorišta, oraha ispod kog sedim i debele knjige. Kako mi nekad nedostaje ta tišina odrastanja pored Tise, lenji dani na kupalištu, kad mi je jedina briga bila da li ću to veče izaći ili ne?
Nisam razmišljala o bitku, gubitku, imanju i nemanju. Nisam brinula ni za šta.
Sad je drugo vreme po moranju. Uz kafu, drugu po redu ( jer mi prva nije bila dovoljna ), otvaram poslovnu poštu, pregledam stat, brojim, sabiram oduzimam. Među svom tom poštom, email od Žene. Bez dodatnog uvoda čitam reči, koje uokviruju odgovor na mnoga moja pitanja ovih dana. Kad vam neko tako saspe jednostavnu istinu, ne možete ostati imuni, naročito, ako ta istina u mnogome ima veze s vašim ličnim iskustvom. Čitam:
„Izbrisala sam sad sve uspomene na jedan period mog života.. Bože kako je nekad teško pritisnuti tu tipku delete i lutajući ostacima sebe, pokušavajući objasniti neobjašnjivo, bogatiji za spoznaju a šta pametniji za slijedeći životni izazov, izbrisati sve misleći da se tako nešto neće nikad ponovit.. a da smo i bar malo pametniji i mudriji, znali bi da život šalje uvijek nove i teže izazove, znajuci da smo jedan savladali s lakoćom...“
S.N
Za momenat sam, zatečena, buljila u mail. Osetila sam trnce niz kičmu, od spoznaje da teško možda tek predstoji? Pitajući se: jesam li napokon naučila lekciju, ili ću, možda, još jedan krug oko iste planine zadihana trčati?
Zadihana i umorna. Razočarana i uplašena?
Ili stisnutih pesnica s mnogo više snage i volje?
Otpila sam još jedan gutljaj gorke kafe, dok mi je pred očima titrao njen nasmejan lik. Tačno sam mogla da zamislim kako dugu, plavu kosu pomera s ramena i kako jednim prstim briše sve... i kako zna, ono što sam samo slutila u strahu, a nije mi još doputovalo do srca.
Buđenje ponedeljkom ume da bude surovo istinito. Sad nazirem zašto ljudi govore:“Od ponedeljka ću!“ Nekako je lakše započeti novu stranicu života, onda kad sve oficijalno i počinje.
U ponedaljak. Ponedeljkom. Ponedeljak.
Ponekad.
Ostalo mi je samo da odgovorim sebi na pitanje: jesam li savladala predhodnu ( delete ) lekciju, i da li ću drugu, koja dolazi a ne vidim je, savladati s lakoćom?
Otpila sam još jedan poveći gutljaj, zažmurila i kliknula na delete.
