Svojevoljno i samosvesno sam preturala po svom ljubavnom životu, ako se takav život može nazvati „ljubavnim“, of kors. Odli inaf, ove su misli bile potaknute prolećem i mirisom cveća, Ferdinande. Brojeći popušene cigarete i boreći se s mišlju koliko sam zdravih ćelija ubila trujući se, setila sam se svih onih trovača koji su prodefilovali kroz foaje MOG života. Dalje nisu mogli da idu. Nisu bili u stanju da savladaju osnovne tehnike zdrave komunikacije ili su imali napade nečeg što je meni nepoznato, a rekla bih da je čista, koncentrovana patetika od koje mi se povraćalo. Radila sam pogrešne stvari u pogrešno vreme, misleći da radim dobre stvari u pravo vreme. Popuštala sam tamo gde sam trebala da pritežem, a pritezala samo sebe jer nisam „dovoljno dobra“. Za ljubav treba imat’ dušu? Kitu lastinu. Treba imat’ pameti, nothing more then that. Dva i dva je čet’r darlin’, zapamti to.
Nekako sam popustljive prirode. Haj’ dobro. Kapiram. Svi imamo nešto „čudno“, niko nije čist 100%, ali, trebalo je da mi bude čudno kad zreo muškarac, u svakoj neprilici zove svoju mamu i do najsitnijih detalja joj priča šta mu se desilo, dok ja sedim nedaleko od njega i slušam razgovor... i ibretim se! Trebala sam tog momenta da pokupim sve njegove skalamerije, košulje koje mu je mater štirkala i izbacim ga napolje. Na ulicu. Po kiši.
Trebala sam znati, takođe, da muškarac koji flertuje sa svim prodavačicama u pekari nikad neće imati muda da uradi nešto konkretno sa tim istim ženskinjama, ali, takođe sam trebala znati, da neće imati muda da uradi nešto konkretno ni samnom.
Poslednji poziv koji sam dobila od jednog na relaciji Bg-Ns, međugradski, i koji je zvučao:“Sreo sam bivšu, sad mi tako teško, a znam da tebi mogu da kažem... jer ti ćeš razumeti“, trebao je da se završi odmah posle ove izgovrene rečenice. Tip – tip, tip – tip. To jetrebao da budNe moj odgovor. Ali nije. Meni ga bilo žao. Jebote, bili su u vezi četiri godine, znam da to nije lako.
Muškarce ( neke, naravno ), ne treba razumeti i tešiti. Treba ih amputirati. Vratiti ih njihovim mama, tetkama, babama, bivšim ukrotiteljkama lavova. One su melem za njihove osetljive duše i male kite.
-Molim te, nemoj nigde da putuješ ovog vikenda, ne volim da budem sam.
Kako mi tog momenta nije bilo jasno da se čovek užasno plaši mraka i da ako ostanem sa njim, mogu život da provedem držeći ga za ruku:“Ma ne boj se, u mraku nema ničeg... osim mraka....!“ Od straha nije mogla kita da mu se digne, kad je bio samnom, ali sam kasnije čula da mu se odlično dizala.
Sve u svemu, bila bi prava šteta da o ovome ne napravim zapise za buduća pokoljenja. Nešto kao udžbenik, kao „Priručnih za buduće i prošle“, nešto kao „ Ne, nikada“. Ne više. Takvi, kao gore navedeni, obično nalete na posesivne kučke, koje će im izigravati mame i braniti ih pred svetom kad se useru od života, a oni? Oni će imati rašta da pljuju po bivšim kučkama, kojima nije padalo na ono malo zaostale pameti, da ih drže za ruku kad imaju opstipaciju.
„Mrak se skupio u kap, rano jutro kao slap, ulazi u sobu! Da l’ si ikad pitala tamne senke zidova, ujutru gde odu?“ – Bajaga
Jesam. Sve sam se to pitala, ali u sebi. Za sve ove godine, nisam srela nekog, koga bih smela glasno da pitam:“Gde odu senke kad svane?“ I da sasvim slobodno, bez ustezanja, plačem gledajući film, dok on MENE drži za ruku i govori mi kako sam divna tako uplakana.
