Imao je oči nekog kog sam davno poznavala. Izgovarao je dobro poznate reči i još bolje ali otrcane fore, kojima sam se usiljeno smejala i gledala kroz njega. Postoje momenti u kojima ljudi jednostavno ne veruju da su tu. Tu je on, tu sam ja a samo mi se jedno pitanje mota po glavi: zar smo mi zaista tu? Da li mi to zaista razgovaramo i pravimo se.... kako je eto prošlo puuuuno vremena i kako smo eto i to doživeli da se slučajno sudarimo na ulici? Slučajno? Postoji li slučajnost? Ne, u mom ružičastom svetu ne postoji. Sve ima nešto svoje, pa tako i taj nevešto izvedeni susret i onaj neprijatni momenat kad se rukuješ s nekim, pa se taj neko nagne da te poljubi u obraz. I ti bi jednom da se poljubiš u obraz i izmakneš se malo unazad, a taj neko, još uvek držeći tvoju ruku u svojoj, kreće da te poljubi još jednom, i onda ti, iz neke idiotske potrebe kreneš da uradiš isto to, da njemu tobož ne bude neprijatno, pa se spucate glavama jačinom brzog voza. Te momente ne može niko da vam nadoknadi. Te sitne gluposti koje nas obostrano osramote, ostavljaju dečije traume na odrasle ljude, i tog momenta se kunem sebi da se više ni sa kim neću ljubakati na ulici k’o poslednji seljaci, jer inače to mrzim. Rukovanje je dovoljno, isn’t it?
Malo smo ćaskalli, je l’, onako neobavezno, sve pogledavajući na sat. Žurimo zar ne? Da, ćerka, muž, švaler, još jedan švaler, posao, ovo – ono, ti? Je l’ i ti isto? E baš lepo, nikad se nećeš promeniti ( jer za promene je potrebno raditi na sebi, odrasti, sazreti, a ti još uvek umireš od svake gripe i zoveš mater da ti napravi šerbe’ da možeš meko da iskašljavaš ). Imaš dugu vezu? Let me guess, zajedno ste tri meseca i to bi bio tvoje rekord? Kako te znam jebote, dva meseca i sedamnaest dana, kako te je istrenirala sunce joj, svaka čast, i dane pamtiš. Ma da, moram da idem, čeka me posao. I tebe. Jah.
Na rastanku se nismo ljubili, nego smo s olakšanjem krenuli svojim putem. Usput, pomolila sam se, da se ovakve stvari više ne dogode, jer u meni, traume ove vrste izazivaju bujicu depresije i melanholije. Tačno se zamislim kako negde, u nekom jendeku, od muke pijem pivo iz plastične flaše i oplakujem sve svoje životne greške.
Na sreću, neće mnogo proći, i ja odlazim iz ovog kraja grada. I nemoj da ti padne na pamet da se i ti seliš, jer na mojoj planeti, nema mesta za oboje.
