Thursday, May 21, 2009 - Provod za dž
Igralište. U daljini se čuje jeftina pesma ( gade, ko te dade ili tako nešto ). Vesele mame posedale po klupama. Tate su u manjini. U stvari, bio je jedan tata, sed i zgodan, čitao je novine ( dnevne, one, koje veličinom mogu da zaklone najveći deo mog tela ), dok se njegov sin ( naravno, sin se zove Nemanja, kao i većina dečaka na igralištu. Kad mama vikne: Nemanja, bar se petoro dečaka okrene, a kad mama vikne: Teodora, okrene se bar duplo toliko devojčica ), penjao po toboganu s one strane s koje se deca spuštaju.
Usput, shvatila sam gde to Seve trešti, iz kuće "Zdrava hrana". Bila je na ripit. Neko se, tog popodneva, neslano šalio s mojim nervima, oštećenim već odavno.
Tata je mirno čitao novine, budući delikvent maltretirao decu.
Jedna mama sa metalik noktima s kojima je mogla da poore ono malo neizgažene zemlje oko cveća, palila je pedesetu cigaretu a opuške bacala oko klupe, koje će pola sata kasnije, nekoliko klinaca sakupljati i stavljati u limenke koje su izvadili iz smeća. Ta ista mama je vikala u mobilni:"Pička ti materina debilu jedan, je l' to treba šator da razapnem na igralištu dok ti završiš jebeni projekat, jebo te projekat da te jebe!" Tišina. Vrti nervozno plastičnu kosu koju je kod Vojkana nalepila uz popust:"Ma marš bre, marš, marš, ček samo malo!"
E onda se dere na Nemanju i Teodoru, blizance koliko sam mogla da primetim, ili ih je rađala s nekoliko meseci razlike:"Pa nemoj je jebote vući, čuješ me???"
Nemanja je ne čuje, naravno, a ona se vraća razgovoru.
Severina se vrti.
Tata i dalje čita novine.
Popodne je sparno. Osećam kako mi nekoliko graški znoja jedu vrat. I po frke, među decu, uleće kuca moje veličine ( ma i veći ) i sve ih liže. Meni smešno. Jedna baba, ondulirana i poprskana lakom ( ali u širokom krugu ) vrišti:"Mrš, mrš, sklanjaj tu kerinu! Ju, ne, ne njega. Ju, mrš, čiji je ovo ker? Sklanjajte ga poješće nam decu!"
Pala sam s klupe.
Vlasnica kuce ga zove. Sedaju na obližnju klupu.
Baba kao Kerber stoji baš sa te strane da ker slučajno ne bi ope' krenuo na mališane. Baka partizanka. Ne damo svoje, tuđe nećemo. Tito partija, omladina i rakija. Partizanka Mara. Da, baba se sigurno zove Mara i bila je dobra partizanka, samo, od kako joj je umrla frizerka Mira, svako veče mora da spava s viklerima i koristi Wella Flex protect lak za kosu, samo još nije našla protekt protiv odurnih kerova koji ližu decu.
Jedna mama i jedna devočica, i guess mom and doter, sede na klupici tik do moje. Mama je prototip nezadovoljne žene koja je kosu oprala u prošlom veku. Njena ćera, vidno neraspoložena hoće sladoled. Sladoled, sladoled, sladoled. Mama neće, neće, neće. Onda ta mama koja gleda španske serije i pije pet kafa do podneva ljulja svoju ćeru i mrko gleda ovu sa metalk noktima. Metalik nokti mama prčka telefon, Nemanja i Tamara su mi nestali iz vidika.
Mama španska serija zatim seda na klupu i gleda u daljinu a njena ćerka udara moju ćerku. Ja sedim i čekam reakciju. Moja ćerka gleda njenu ćerku, njena ćerka moju. Ne čujem razgovor, ali nešto razgovaraju. Mala mamina španska serija odlazi kod mame i počinje da plače:"Hoću sladoled kozo!"
Mama koza odlazi i kupuje joj sladoled.
Osećam se kao pile u brushalteru. Šta ću ja ovde jbt? Što ne mogu da se teleportujem na neku zvezdu. Padalicu.
Odlazimo kući na večeru a meni se jede nešto slatko. Mažnjavam detetu plazmu i jedem je mahnito sakrivena iza zavese u dnevnoj. Osećam neodoljivu potrebu da ostanem tamo, iza zavese, dok sve ovo ne prođe.
|
