Bratislav je bio redovni posetilac naše familije – uže i šire. To je tip muškarca poput Bogdana Diklića. Za njegu su sve familijske žene govorile kako je ružan i neugledan, ali kavaljer. Meni nije bio ni ružan ni neugledan, iako je često umeo da omane u kombinacijama odevnih komaTa, jer je živeo sam. Naime, Bata se nikad nije ženio, a nije ni bio peder.
Ja sam bila zaljubljena u Batu mnogo godina, pa čak i onda kad sam skapirala da nema veze sa sklapanjem boja, da nosi srebrni lančić koji liči na lanac za bunar ( kofa za vodu i čekrk ), da često miriše na Brion ( dedin omiljeni aftershave ) i da mu vire dlake iz nosa. Neverthless, Bratislav je imao najtopliji i najlpešiji osmeh na svetu, i tako meke i tople dlanove, u koje je često i podugačko držao moj dlan. Nije čovek ništa loše mislEo, bio je sasvim očinski nastrojen prema meni, ali ja nisam bila ćerkinski prema njemu.
Svaka njegova poseta, značila je novi talas emocija za mene. Dugo u noć, a nakon njegovog odlaska, nije bilo šanse da zaspem. Sanjarila sam kako ću se udati za njega i kako tati uopšte neće smetati što je dvaj’s i kusur godina stariji od mene, i kako ću mu roditi nosatu decu i kako će nam biti super. Dugo su mi ruke mirisale po njemu, pa samo tako namirisana kućnim prijateljem, s dlanom pod obrazom, zajapurenim, tonula u nemirne snove, iz kojih sam se svako malo trzala, jer se vrlo nepozvan, pojaviljivao moj otac koji puca na nas i vuče me za kosu po ulici stramoteći me.
Bata je bio poznati mrzilac alkohola i svih mogućih poroka. Bio je suviše strejt za jednog heteroseksualnog balkanoida, stoga sam mu bila izuzetno privržena. Jednom sam se umal’ ponudila da mu secnem dlake iz nosa i ušiju, jer su mi nekako kvarile dojam o njemu, iako, to onda ne bi bio on – mek, nežan i dobar. Kako Bata nikad nije imao pedofilskih afiniteta, shvatila sam da od moje ljubavi nema ništa. No jedne prilike mi je umal’ probudio nadu, a već sam bila velika. Taman sam se nekako skockala i stasala i shvatila da bolje obožavam malko mlađe tipove, s manje dlaka i više ukusa za oblačenje, kad se Bratislav na jednoj od familijskih okupljanja, vrlo nenadano ucvrcao. Tako ucvrcan, vraćajući se s pišanja iz kupatila, zakopčavajući šlic, zastade. Tu je meni svašta proletelo glavu i oblila me crven. Ćuti Bata, ćutim ja, sa sve tacnom na kojoj je mrtav ladan ležao fino iseckan kulen, kuvana jaja i domaći kornišoni. Kako sam polako dolazila sebi, otvorila sam frižider i spustila tacnu, najsporije moguće, kako bih mu dala priliku da ode. Nije odlazio, a ja sam morala da prođem. Uzeo je moju ruku u njegovu, otvorio moj dlan i poljubio:
-Bože ... oduvek sam želeo...
Nemoj Bato, mislila sam u sebi, naićiće neko, sve ćemo sjebati.
-Oduvek sam želeo... štucao je, gledajući me staklastim očima, da imam...
’Ajde Bato brže malo, pola će se familije sjatiti u hodnik.
-Da imam ćerku kao što si ti. Pravo domaćinsko dete... a sad mi kasno da se ženim i mislim o tome.
E jebiga Bato. Ćerka? Idi bre u peršun. Izvukla sam ruku iz njegove, pomalo razočarano i zahvalila se. Posle je Bata slinio za stolom i ljubio mog tatu, jer mu Bože moj, zavidi na ćerci. Ja sam sva otužna, služila meze i vino i imala želju da mu sve saspem u lice... samo, taman smislim dobar monolog, pa shvatim da je čovek potpuno bio nesvesan moje ljubavi.
Neverovatno koliko nam je percepcija različita. Ne Batina i moja, nego generalno, kako nekad promašimo signale koji nam se odašilju. Doduše, meni se u to vreme nije za zameriti, jer bila sam mlada i ne mnogo pametna.... no, i dan danas me prati nepametni osećaj kad su ovakve stvari u pitanju. Iako me ne krasi neka ozbiljna pamet, što dobro mesim pite i kolače, jebe kevu!
