Saturday, May 16, 2009 - Naravnoučenije i životno smučenije
Od svih narodnih poslovica, najviše sam volela onu, kad P kaže tati:"Gde su mi bile oči kad sam se udavala", a on joj je na to odgovarao:"Na dupetu lebac ti tvoj!"
Kako znam za sebe ( a i ovo mu dođe kao narodna poslovica ), a biće tome već četvrt veka, njih dvoje su imali nesnosno loš odnos, koji je evo, Božici hvala ( i dubok naklon draga ), opstao trij'st i kusur godina. Svi njihovi problemi su počeli, kad je on sredio papire da se odsele u ŠveCku, a ja imala dve godine. Ona ni za živu glavu nije 'tela da se odvoji od njenih, a njega je bolelo dupe i za njene i za njegove. P ( od prepodobna, prim.prev ) moja, nije, opet patrioCki naklonjena, 'tela da joj dete trabunja tuđinski i da joj ti isto dete traži vode a ona mu da mleka ( pu, pu, pu, daleko bilo ). Od tog momenta, kako pedanja kažu, on ju je nekako sagledao drugim očima, i tu je ona, zanavek, pala u njegovim očima. Tako je počelo da se odvija klupko njihovog očajnog braka, kog sam ja bila svedok, bar dvaj's godina.
U svemu tome, najgore sam prošla ja, budući da sam starija od brata i da sam bila večiti problem i čudak u kući. Organski nisam podnosila njihove svađe i pretnje razvodom. Već sa dvanaest godina sam je pitala ka'će se već jednom razvesti, pa da mogu da odem, da živim sa tatom, jer mi je ona na vr' glave. Nakon tog pitanja i istovremenog zaključka, usledila je pljuska preko celog lica, od koje mi je, brez preterivanja, zujalo u ušima idućih deset godina. P ima tešku ruku, dokazano. Njena mlađa sestra je odrastala bez jedinice, a sve pravde radi, koju je P, na svoj autokratski način velikodušno delila.
Elem.
Poučena njihovim primerom, te cinizimom kojim sam dojena umesto mlekom, shvatila sam da ljubav for ever and ever ne postoji. Prosto ne verujem u to. Jedina ljubav u koju verujem, a opet iz svog iskustva, je ljubav prema detetu koje sam rodila. Ja, lično i svojematerično. Sve ostale ljubavi su mi na idi mi - dođi mi i zato se ne vezujem.
U stvari, vežem se ja, ali uvek je tu rezerva ( za dane nestašice vezivanja ), koja mi kasnije pomogne da odmahnem rukom i kažem:"Show must god on!"
Tu i tamo retroaktivno patim, u ratama, češem se tamo gde me nikad nije svrbelo, ali Božica moja, nije to tako strašno. Što te ne ubije, to te ojača ( bla, bla, bla ).
Summa summarum: juče sam razmišljala kako ću izgledati i živeti kad ostarim, ali baš, baš, ostraim. Od svih unikatinih posedovanja ( koja ću tek da posedujem ), biće to jedno kučence koje ću da volim do smrti. Ćerki ću, u momentima samovanja, pisati dugačke mailove ( neće živeti u Smrdiji, to sam davno sebi obećala ), koje ona neće čitati, nego će tako namestiti filter, da automatski moji mailovi idu u junk.
Živeću sama, tako sam odlučila. I biće mi lepo. Svaki dan ću se šminkati, šetati i hraniću se zdravo jer ću imati veliku peMziju pa ću moći da se bahatim. Imaću jednog rezervnog dedu, s kojim ću, povremeno, piti čaj u pet ( ili kafu ako ne budem imala visok pritisak ) i sa kojim ću igrati domine i odlaziti u banje i na more.
Iz svega ovoga, pak, zaključujem, da se čovek mog života ( avaj, ruka na čelo, tup udaraca o tlo ), nije rodio, a ako i jeste, još ga nijesam upoznala. Potpuno. Sasvim.
Možda.
Jebiga.
U Novom Sadu, 16. maja 2009. godine, dnevna soba na drugom spratu, s pogledom na terasu, a terasa s pogledom na ... beton.
|
