... Ponekad sanjam stvarnost...

... Ponekad sanjam stvarnost...

Thursday, May 14, 2009 - T

Volela bih da se vratim u tvoj zagrljaj makar na kratko. Da se ušuškam pod sigurno krile tišine, i pustim misli da plutaju kao govno po slanoj vodi. I nije neka šteta, misli su mi bezveze.
Volela bih da te poljubim... ne, da te ljubim, naširoko i nadugačko. Prvo bih ti ljubila oči, pa obraze, pa vrat... a onda bih se s guštom vratila na usne i tamo ostala dok ne svisnem. Ne bih ti dala da dišeš i ne bih te nikad više pustila. Ostala bih pripijena uz tebe kao pijavica.
Volela bih da je ovo proleće neko drugo, bezbrižno i nežno. I nema veze što se patetika rasplela k'o nit na najlonki, ništa nema veze. Nema veze ni strah, ni ostavljanje, ni samoća. Samo bi vredeo ti, za dvojciu - trojicu... ma za sve.
Samo znam da od toga nema ništa. I da se pojavim pred tobom, bila bi to surova igra, kao kad sam se s desetak godina oblačila u mamine stvari i molila je da pijemo čaj zajedno. Nakinđurena svim mogućim nakitom koji ima u kutiji, sedala bih pored nje i oslovljavala je sa Vi. I ona mene takođe. Pijuckale smo čaj od kobajagi biljke ( dobar je nerve ) i pričuckale o koje čemu, a onda bi mi, vrlo brzo, igra dodijala. I onda sam prestajala da joj persiram ( mamu ) a ona se i dalje pravila da sam ja ta, neka, gospođa. I uzalud sam joj govorila:"Mama, to sam ja Trešnja!" ona je sablasno gledala kroz mene i plašila me svojom odsutnošću. Stezala sam joj ramena i tresla je, dok su joj u krilu zveckale štrikaće igle:"Neću više da se igram, neću!" A ona se grohom smejala.
Tako bih i tebi morala da tresem ramena i govorim ti:"To sam ja, Trešnja!"
Trešnja.
Tvoja Trešnja.
Naša Trešnja.
Zar me ne prepoznaješ?
" Trešnja jebote? Ne znam ja nikakvu Trešnju!"
A Trešnja bi otpala s grane i čekala da je neko sočno zgazi.