Teta Zdenka je bila plavuša, blizu sredine svog života, ali lepa, punačka i vrlo očuvana. Njen omiljeni hobi, pravljenje kolača i torti, pretvorila je u odličan biznis. Mekog glasa, očiju k’o u srne, te finih i toplih dlanova, Zdenka je uspevala da i okorele nejedače kolača i torti preobrati nakon samo dva zalogaja. Zdenka nije mnogo pričala i nije volela da se predstavlja, jer je od malih nogu nosila znak na sebi: Zdenka – sir, onaj trouglasti, koji su nam servirali uz suvo parče hleba u školskim menzama. Meni je taj sir smrdeo da dupe od svinje, iako, moram da priznam i to, pored svih avantura u životu, tu nisam doživela: da mirišem dupe od svinje. Nebitno to. Zdenka je u stvari bila zaista lepa. Iako oniža, kockastog dupeta vazda prekrivenog tunikama, posedovala je nešto što se zove autoritet, ali onaj nenametljivi i tihi. U nekoliko reči je umela da objasni izuzetno komplikovane životne stranice. S druge strane, ta je žena imala dar utehe, te su mnogi vršnjaci njene ćerke, voleli sa njom da vode „pametne tinejdž-mutant spike“.
Zdenka je imala brkatog muža, visokog i goropadnog, od čijeg sam se pogleda ježila. Jedini momenti kad nije izgledao kao da će nas sve pojesti, su bili oni momenti kad je merkao Zdenkinu guzicu. Iako mlada i neiskvarena ( još ), tačno sam mogla da ih zamislim kako tarlahaju na kuhinjsom stolu, gde smo često isprobavali Zdenkine špecije, koje nam je služila uz blaženi osmeh. Danas, kao iole odrasla žena, znam tajnu misterioznog ali blaženog osmeha. Eh!
Mnoge žene su joj zavidele. Bila je lepa, imala je decu za primer, jako ukusno uređenu kućicu na jako lepom mestu u gradu, a osim toga, imala je muža, kako već rekoh, kog su mnoge merkale, ali, on je bio samo njen. Za njega je Zdenka bila pesma, oda, svetica, himna. Ni jednu ženu nije video pored nje. Čak i kad je umeo da potegne, a potezao je nekad iz razočarenja jer mu je pro’po bizMis s autobusima, nije baljezgario i spominjao je samo Zdenku. Tvrdio je, da samo ona, takva kakva je, ume da ga podnese, razveseli a pre svega razume. Umeo je čak i da se zaplače i da stisne pesnicu koju je kao malj spuštao na svoje grudi. Govorio je, da ne zna šta bi bez nje, dok mu je na vršcima brkova titrao mladi, koziji sir, koji je netom pred ispovest o svojoj ljubavi, u velikom zalogaju strpao u usta.
Zdenka je zdušno mrzela to njegovo cirkanje. Nije to mrzela iz straha da je ne prevari, nego se plašila da ne ostane mlada udovica. Njegov pokojni otac je umro od toga, pa je eto, sva živela u strahu, da se i njenom brki ne zadesi ista sudba. Svako je veče, dok je sama legala u kajsija posteljinu, molila. Klečala je pored uzglavlja, s njegove strane, spuštajući ruke na njegov jastuk i molila da ga Bogorodica zaštiti i da je Bog usliši, jer ga je najvolela u svom životu. Odlazila je na počinak vlažnih očiju i stisnutih pesnica, odlučna da mu od sutra ni kapi neće dati.
Ujutru se budila pored njega, obučenog i smrdljivog na kozu i bure. Iako ljuta, mazila je njegov obraz i proklinjala ankohol i tugu, koja je njenog čoveka tako shrvala da se ne može oteti tom zlu.
Odlazila je u kuhinju i pravila kafu, ljuteći se na Boga, posustajući u svoj veri i isceljenje njegovo, spremajući mu, svom pripitom brki jedan ženski očenaš i pretnje kako će je tako jedru u grob oterati, pa više nikad neće jesti njene kuglofe i čorbe od kelja s mladom piletinom. Onda je brisala suze i popravljala šminku, jučerašnju, nameštajući osmeh na 15 do 3 i govoreći sebi kako na nji’ neće zlo, krsteći se pobožno u prolazu, pored porodične ikone.
„Sačuvaj Bože i sakloni“, šaputala je.
Brka i Zdenka su još uvek živi. Brka crvcne tu i tamo, ali samo za praznike i rođendane. Tu je njegova demidž kontrol – Zdenka koja jednako brine o njegovoj jetri i krsti se svaki put kad zazvoni na glavnoj crkvi.
„Sačuvaj Bože i sakloni“, pomisli u sebi, pomeri se s mesta i namesti osmeh. Na 15 do 3.
