Wednesday, April 8, 2009 -

Leto je. Asfalt je vreo. Ono malo trave što je ima okolo, polegla je. Sedimo na vrelom betonu i ližemo isti sladoled. Osećam kako mi u potiljak udara sunce. Prsti su mi lepljivi. Žedna sam, ali ne ustajem, jer znam, ako uđem, više me neće pustiti da izađem dok Sunce ne zađe.

-          Imaš krastu na kolenu, konstatuje punih usta.

Gledam u koleno. Velika krasta okružena ljubičasto – zelenim oreolom. Jurili smo se preko betonske ograde, spala mi je japanka, zakačila se a s njom i ja. Tako sam fasovala trofej.

-          Mama mi je sipala ankohol.

-          Jesi vrištala?

-          Nisam, nije me ništa bolelo, lažem.

-          Ležeš, čuo sam te kako vrištiš.

-          E nije, nisam vrištala.

-          Jesi, kukavico.

-          Nisam.

Histerično ga udaram.

-          Jesi, jesi... peva uz neku melodiju. Gleda me cinično, kako samo deca umeju.

-          A ti si se upiškio!

-          Nisam, vrišti na mene.

-          Jesi ,jesi.

Počinje besomučna jurnjava. Sladoled je odleteo u pm, a ja sam trčala jedva dišući. Usput mi je spala japanka, opet, ali mi nije padalo na pamet da se vratim po nju. Uletela sam u stan.

-          Šta si tako zadihana i crvena, ho’š da se onesvestiš?

Ćutke otvaram frižider i halapljivo pijem ledenu vodu.

-          Pa nemoj da se nalevaš ’ladnom vodom. Znaš da je onomad, onaj dečko namrtvo pao kad je tako s fudbala samo uleteo i nalio se vode. Stalo mu srce.

Mračna senka prelazi preko lepog lica. Moje srce još uvek udara. Brišem usta znojavom rukom i gledam kroz prozor.

On stoji dole i doziva me. U levoj ruci drži moju japanku, jedno oko mu je zatvoreno jer mu Sunce ide u oči. Desnu ruku drži preko čela i čeka da se pojavim.

A ja? Ja se krijem iza zavese i čujem P kako mi preti da više belog dana neću videti, ako samo još jednom tako izletim naulicu u novim japankama.

To sam leto provela bosa. I svako posle toga. I ovo ću.