Tuesday, April 7, 2009 - N E V E N K I N O P I S M O

Kad je Nevenka sela i odlučila da napiše pismo, nebo se raspuklo. Prvo je sevnula munja. Osmehnula se i čekala da je Bog uslika, pa onda može s mirom da piše i istrese svoju dušu. Onda je Bog škljocnuo, tako jako, da se zemlja zatresla. Sva.

Nevenka je uzela plajvaz, dugo zaturen na dno njene torbe, jedan veliki papir, nevešto iskidan iz sveske na kocke ( ukoričene ,teget ) i sela. Taman kad je spustila vr’ olovke, setila se da nije zgodno pisati bez podloge. Dugo se okretala po sobi, ne bi li našla nešto zgodno... i našla je. Stari „Dnevnik“. Podmetnula je pod papir i počela:

„ Dragi moj Ratniče il’ moje Sazvežđe ( tačno ne znam di bi te turila ), dugo se mi ovako Rečima dobacivamo. I sve se mislim kako vreme prolazi. Evo, baš ovaj momenat, dok ti pišem sve ovo, nikad neću moći da vratim a pitam se: jesam li ga proživela? I jesam i nisam. Delimično. Ja sam ti obična žena. Vazda sam okružena ljudima, a vazda sam sama. Najbolje volim da se povučem negde i snevam budna, sve dok mi se oči, od gledanja u jednu tačku, ne isuše, pa moram da trepnem... a kad trepnem, to sve liči kao na pogled kroz kaleidoskop. Bezbroj bezimenih boja. Nekad volim i da pišem, al’ ako to prečesto radim, dođe tako jedno jutro, kad se osećam sasvim istrošeno. I onda mi se plače, al’ ne zaplačem, jer sakupljam reči za idući put. I mnogo sam romantična, a to mi ne valja. To me čini tananom k’o sveže istkanu paučinu. Mene je lako slomiti. Dosta je pogrešan zarez, i eto. Moje će srce početi da krvari, al’ ja ne umirem tako lako. Nekoliko sam puta zamal’ umrla, al’ zamalo. Nisam sasvim. I te mrtve delove sebe nosim. Svaki dan. Ne mogu tišinu. Nekad, ali retko, mi prija. Češće pustim radio, da mi razbije  tišinu. Nek pričaju, šta me brige. Tu i tamo puste muziku. E znaš šta sam nedavno čula baš u jednoj emisiji? Da su nas lagali u školi: san ne traje nekoliko minuta, sanjamo čitavu noć... čitave dane... cele živote. Tog mi se dana oči otvoriše. Shvatila sam da sanjam san, a živim... Bog te pita šta.

Znaš, nekad sam namćorasta, al’ ja to onda fino kažem: nemojte me dirati, nije mi dan. I nikog ne diram, nego se fino povučem u neko ćoše i brojim. Kad me prođe, a bude to brzo, k’o da se ništa nije ni desilo.

Nego da se vratim na temu. Dugo si mi povijamo rečima. Često se pogodimo, tačno k’o da smo se dogovarali, a nismo. I meni onda nekako dođe milo. Valjda je to sudbina šta li? Ne znam da gledam u budućnost, a u prošlos’ baš i ne bih. Što je bilo, bilo je. A šta ti misliš za dalje? Mislim, ja bih te ovako direktno pitala: je l’ ti misliš ozbiljno? Meni vreme prolazi. Prolazi mi u čekanju i sanjaju, bojim se, neko će me probuditi dok se ti setiš na koja vrata da pokucaš i je l’ zvono s leve il’ desne strane. Od čekanja se vene, a kad nešto uvene... onda ga više ne mo’š  vratiti među žive. Razumeš?“

Nevenka je zastala. Nije htela dalje. Potpisala se krasnopisom, fino savila pismo na kvadrat i metnula ga u kuverat. Atresu nije znala, ali, pošto se dobro zna s poštarom, objasniće mu di će odneti pismo. Pre nego je strčala dole da dočeka poštara, kuvertu je stavila na grudi, a onda njome prešla preko vrata....

Nek mi oseti bar miris, pomislila je.

Poštaru je potanko objasnila kome da nosi pismo. Tugaljivo ju je gledao. Više mu se nije dalo da joj objašnjava da pismo bez adrese stigne nikud. Uzeo je pismo, stavio u torbu međ’ ostala pisma i pozdravio Nevenku.

Ostala je za njim da gleda, pomalo u grču, s jednom rukom preko usana. Htela je još nešto da mu dobaci, al’ nije stigla.

Nebom je, tog popodneva leteo avion. Za sobom je ostavljao belu traku. Kad je bila devojčica, učili su je da treba zamisliti želju. I ovog je puta zamislila jednu. Veliku.

Ne smem vam reći koju, jer, ako glasno izgovorite želju koju ste zamislili, neće vam se ostvariti, a ja želim da se Nevenki želja ostvari.