... Ponekad sanjam stvarnost...

... Ponekad sanjam stvarnost...

Tuesday, April 14, 2009 - Ne prepisuj

Rekla sam sebi, čitajući jedan tekst o, ni manje, ni više, nego sreći. Jesmo li mi graditelji sopstvene sreće? Dabome da jesmo.
Mnogo se gluposti i bespotrebne energije potroši u nakani da se bude srećan. Kupuju se nekretnine, automobili, knjige u kožnom povezu da se slažidu uz nameštaj, pumpaju se usne, sise, guzice, vadi se salo iz dupeta i bokova, tetovira i buši... ma svašta. I? Na koncu, ljudi ope' nisu srećni.
Zaboravili su da uživaju u sitnicama, u onim malim, slatkim momentima iskrenosti i prisnosti ( noge u nečijem krilu, kafa u ruci i smeh, zarazni, do suza ). Zaboravili su da gledaju crtane filmove, čitaju lepu poeziju ( skinu knjigu s lepe police i potpuno unište sklad, lepo složenih knjiga, koje se, je l' te, slagaju s nameštajem ). What ever.
Zaključila sam, po hundred and prvi put, da je sreća u sitnicama, leptirićima u stomaku zbog iščekivanja ko zna čega i koga...
Još uvek je dan na temu "Jesen u mom gradu". Čekam da kiša grune iz oblaka, pustim jazzić i odjezdim daleko odavde, od ove šućmurasto obojene kancelarije. U moj svet.
I onda postavim pitanje sebi: jesam li ja srećna?

A?
Jebiga, jesam, tačno onoliko koliko to sebi dozvolim da budem. I tako se uvek desi ono što treba da se desi, ono, što je negde zapisano. I guess.
Nekad bih ja požurila stvar: de ne gnjavi, brže to malo, al' onda zastanem i setim se, da su pismeni zadaci, koje sam najbolje znala, a na brzinu radila, uvek loše ispadali. Stoga, nemam kud da žurim. Dan se i tako vuče k'o zalepljen Orbit za asfalt, jedne srede u julu mesecu, na četre's stepeni.
Pa di ću ja 'vako srećna da žurim?
Nigde.
Tu sam. Čekam.