Priznaj.
U poslednje te vreme često pohodi jedna ista misao. Za tebe, vlasnika brodoloma, ta je misao možda zastrušujuća? Nestvarna i daleka. Oko te misli deveraš kao oko vruće kafe. Rado bi uzeo gutljaj, ali ti je vrela... i onda kad si već sasvim siguran da je bezbedno primaći usne... čini ti se da nije.
Nekad stojiš pred vratima te misli satima. Pripremio se šaku i mašiš rukom da pokucaš. I tek što su prsti dotakli hladno područje, predomisliš se. Ne, ipak ne. Ako pokucaš, vrata se možda otvore... a iza tih vrata je šta? Možda se na tebe sruči gomila „nečega“ sa čim ti ne želiš i ne možeš da se nosiš... a možda se ne sruči ništa drugo do srebrnasto paperje iščekivanja.
Nekad si trezven. Potpuno trezven. Tog jutra, dok sebi spremaš čaj ili kafu, naspavan i napokon odmoran od te misli, kažeš sebi, kako je u stvari lako otresti je se, kao dlanom o dlan. Poletiš u dan lak kao pero i sve je na svom mestu. Posao, ljudi, žurba. Pojedeš ručak na brzinu, pregledaš telefon, prevrneš džepove. Ma sve udure – ta se misao još nije vratila. Misliš kako je lako držati je na distanci. Onda se spusti mrak, onaj retki i pomalo plašljiv. Sustigne te umor, tu negde i samoća. Dok odmaraš od života, naslonjen na jastuk... misao se izmigolji iza rešetaka ostave i počne da te pritiska.
Ta jedna misao sa sobom nosi još mnogo drugih. Rasteruješ ih rukom kao dosadne muve. Svađaš se s njima, pretiš im, a ona, glavna misao i vodilja se kikoće tik do tvog uha. Golica te. Terate na trem pod vedrim nebom. Tamo drhtiš od hladnoće gledajući u neobuzdano nebo. Zvezde. Jedna za drugom se pale kao ulične lampe. Staju u tvoju zenicu, kao moja ruka u tvoj dlan. Paše... paše kao udobna cipela.
Dok drhtiš uprtih očiju u sve... misao ti dođe s leđa i zagrli te. Opusti se, neću ti ništa, šapuće, a ti, kao izgnanik sopstvene svesti, za momenat, sasvim popuštaš i predaješ joj se. Njoj. Misli.
I onda te ona greje.
I onda se tvoji prsti opuste i lete po slovima. Sklapaju se.
Makar za tren, pomisliš kako misao i nije tako loša... Do idućeg dana, do iduće samoće... do idućeg uverenja kako ne želiš da se brodolom desi jer si ga jedva preživeo, jer si se konačno vratio sebi.
Ali... probaj... zalogaj po zalogaj. Oprezno i bez žurbe. Ako i ne može biti glavno jelo, dezert je uvek dobro došao...
Priznaj.