... Ponekad sanjam stvarnost...

... Ponekad sanjam stvarnost...

Saturday, February 21, 2009 - ****

Znaš kako?
Pada sneg, sitan kao štaub šećer, mokar k'o pogled dečaka u pravcu trećeg parčeta torte. A - a! Više se ne sme. Ne sme se prepuštati zimskim "čarolijama" koje su tako bolne i nekad tako mračne. Ta belina je u stanju da izvuče iz mene i poslednji trag čemera, samo ga izvuče, ali ga i ne odnese. Ostavi mi ga, okačen na pupuški šala, da ga nosam unaokolo k'o kakav orden. A jest' orden u lepu materinu.

Znaš kako?
Od jutros mi se psuje. Sve i svja, al' diću, 'vako zarobljena međ' čipkom i satenom, te grozote preko usana prevaliti? Ne mogu. Samo gutam, svaki pramen tugovanja i smeškam se, k'o da sam ti zaspala na ramenu ( dok sneg sitan, kao štaub šećer pada ). Jutros su mi oči zelenije nego inače. Možda je zbog senke koja pada iz pogrešnog ugla na moje kapke, a možda je zbog proleća koje je već počela, samo s unutrašnje strane mojih očiju. Još nije izbilo u celi svet.
Znaš kako?
Jutros sam duvajući nos, istresla svoju dušu. Dobro je da sam primetila da je završila u mirišljavom toalet papiru, jer mogla sam je, 'ladno, baciti. Fino sam sklopila papir sa dušom mi i turila ga u džep. I moram ti priznati, već se drugačije osećam, bezdušno nekako, iako je tu, blizu. I sad tako bezdušna hodam naokolo i čekam hoću li te sresti, i baš bi mi pasalo da te sretnem i uručim ti zamotuljak iz džepa:"Izvini, nisam stigla jutros lepše da je upakujem, rekla bih ti, ali, poklonu se ne gleda u zube!" Poklonu se gleda u dušu.