Saturday, November 15, 2008 - Trešnja u agdi

Zaboravila sam kako izgleda samotno popodne. Nebo rumeno k’o obraz seljanke, tamo izviše fruškogorskih obronaka. U stanu polumrak. Udobno smeštena u fotelji, nisam znala šta bih od sebe, eto, tako je prijalo. Onda sam uradila nešto što godinama nisam: odnela sam muziku u kupatilo ( Sting tačnije, na repeat ), napunila kadu mlakom vodom, sipala sebi ostatak vina iz velike flaše i utonula u misli. Pre toga sam isključila sve sprave današnje civilizacije, uključujući i interfon. Uživala sam u glamuru vode, tišine i mirisa. Samo mi je jedna sveća služila za osvetljenje modernog kupatila bez prozora. Upala sam u totalni mir. Osećala sam svaki mišić kako se opušta. Totalno obamrla od užitka sa samom sobom, poželela sam da utonem u san i ne probudim se jedno mesec dana. Možda čak, i da prespavam zimu.

Ovakve scene nisu poželjne samo u filmovima. Samoća je isceljujuća. Tišina donosi katarzu misli. Nekako spontano u tim momentima, sve dođe na svoje mesto. Nema strahova, previranja, mučenja. Samo lakoća dodira vode o kožu i ja. I Sting.

Kad bi ste samo znali kako je ljubavisanje sa sobom dobro, možda vas više niko nikada ne bi povredio. Uvek bi ste imali sebe u celini. Sačuvan integritet i mir za kojim svi vapimo.

Ostatak popodneva sam posvetila dokrajčivanju jedne knjižice. Sad želim samo da spavam. Ništa više.