trebamisvakidan

6/11/2006

Tople usne žene

6/11/2006

Molitva poslednjeg FLY

Prljavština na mislima
zardjale ruke
pokreti škripe.
Pocepani postupci
beskrajna tuga
uz histeričan smeh
i strah od sebe.
Sa nogama u blatu
čučim
pognute glave
sa kosom u ustima
i travom medju prstima.
Kraj mene stranac
i čovek
i životinja
i neprijatelj
i niko ništa nigde,
priča,
valjda samnom
ali ja ne postojim
on troši reči
na pogrešnom mestu
u pogrešno vreme
na pogrešnoj planeti.
Čučim a letim
i pašću.
Pružam ruku
hoću da se pridržim
da se uhvatim za ruku
tog stranca
ne znam šta mu je ruka
možda će i on pasti
a možda ću ispustiti
svoju utopiju
i svoje "sve je OK"
zavijeno u parče papira
sa kartonom na kraju.
On diže ruku
i svojim rečima
lakira moje
i one se lepe
i postaju krute
i tako stoje
u vazduhu i mojoj glavi.
Sklapam rimu glava-trava
i smejem se kricima
koji izleću iz mojih očiju
svesna da samo glava i trava
u tom trenutku postoje.
Stranac ustaje
ja ne mogu
on ima godine mog oca
i tražim zaštitu
a on odlazi.
Blato pruža pipke
i čvrsto drži moja stopala,
strah pušta kandže
i kida me
i rovari po meni
pretvaram se u strah
i blato
i kandže i pipke
i plačem.
U glavu mi ulazi belina
i strah i košmar
košmar u prostoru
prostor u kosmosu
kosmos u glavi
glava bez tela
nemam više telo
ja sam samo glava
samo oči uši mozak
i poneki pokret usnama
bez reči
kao ljubav bez reči
sa obe svoje strane
kao smrt bez reči
kao život bez reči
kao reč bez slova
tako sam glupa
i prazna i laka
a tako teška
i ne želim to
ali hoću opet
i još
i još i ne znam dokle
do kraja valjda,
ali svaki kraj je i početak
i onda stvarno
do kada
do kog uspona ili pada
do kog neba
do koje krize
krize tela
duše
krize života
ili tržišta
ili para
do kog pepela
pepeo pepelu
sotona sotoni
život smrti
to je nepravda
sve je nepravda
i to što je stranac otišao
i to što je uopšte i bio
i to što čučim
a trčim
i letim
i padam
i plivam u svojim suzama
i svojoj prljavoj
i bolesnoj krvi.
Grč tela
kao posledica grča osećanja
i grčevitog držanja
smotuljka odvratne nebeske trave
sa nekog nebeskog djubrišta
odavno ubrane
za andjela i braću
i poklon Sotoni
zamotuljak sa dušom
i ljudskim
meni ostaje
blato
i kosa u ustima
i krik
da bi se stranac vratio
a neće.
Ovde sam sama
u nekom blatu ovog grada
a niko ne zna da sam ovde
zna stranac
ali ni on više ne zna
on trči kraj reke
i možda će se udaviti
i onda niko neće znati gde sam.
Znaće Sotona
ali njega nije briga
on je dobio moju dušu.
I šta mi ostaje
ovo prokleto parče kartona
i kosa u ustima
i žive rane
svugde.
O Bože,
spasi me
pomozi
ako ništa drugo
lupi me po ruci
i uzmi me sebi
ovakvu
blatnjavu
sa kosom u ustima
prljavštinom na mislima
i zardjalim rukama.

6/11/2006

Priča o leptiru

Jednoga dana pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila da bi, kada se oslobodi čahure,  bio spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.