TAKSISTA

2/4/2008

Aprilili-li...

Danas, odem na poziv u Gradsku bolnicu, i dok sam prilazio vratima Hitne ugledam lika sa pocepanom trenerkom ispod koje je virila oguljena noga na kojoj se skorila krv. Desna ruka mu beše u zavojima, a prsti iste fiksirani nekom daščicom.
Pridržavaju ga tip i cura.
Zaustavljam se, cura otvara vrata i pomaže mu da sedne.
“Sretne ti rane junače”, progovorim ne bih li mu izmamio osmeh, “koja te je to muka snašla?”
“Aprililili, bato, prvoaprilska šala”, reče dok je ulazio unutra.
“Au brate, kako ti znaš da se šališ. Do jaja”.
“Ma ovo je ekstra ispalo kako sam se nadao”.
Ono dvoje njegovih prijatelja sedoše pozadi i krenusmo.
“Skuter?”, upitah.
“Aha, skuter. Honda CBR, “hiljadarka”, sa sto pedeset sam se zakucao u jebenog “keca. Nego, odakle znaš da sam puko sa motoga !?”.
“Intuicija druže, intuicija”, rekoh.
“Brate, a pre nedelju dana sam dao pet soma za njega. Divljak, jebi ga. Nije “denkra”, nego ga nisam ocarinio”.
“Kako si, bre majstore, uspeo?”
“Pa kad svaka volina u ovom gradu ima dozvolu, eto kako. Pazi i ja sam kriv, stvarno sam ga “gazio”, ali ona volina sa kecom, nije gledao, pravio polukružno i puko sam ga. Znači, u Kumodražu, na onoj uzbrdici pre okretnice “dvaespetice” sam ga “spržio” odozdo, čisto da ga malo “produvam” i vidim “keca” na jedno sto metara ispred. U momentu kad sam krenuo da ga obilazim, buzdovan počne da se pravi polukružno, i ja ga “zabodem” u krilo. Šta da ti pričam kako sam jako ga udario, kad sam preleteo preko njega i leteo nekih dvadeset metara kroz vazduh. Je l' veruješ da sam, dok sam leteo, gledao u pravcu bandere i molio Boga samo da je promašim. Mislim da sam je promašio za metar. Pojma nemam kako sam pao. Ustvari nekako sam blebnuo prvo na ovu desnu nogu i ruku, tu sam i slomio ova dva prsta, i posle sam se još ne znam koliko kotrljao. Brate, kacigu nisam imao na glavi a nisam je ni okrznuo”.
“Juče smo išli da kupimo kacigu i, zamisli, kretenu se nije svideo model, ha,ha,ha. Ne mogu da verujem da ovoliku glavu nije ni malo potkačio”, dobaci momak sa zadnjeg sedišta.
“Jebeš kacigu, nego zamisli onog mentola u “kecu”. Kad sam se malo prizvao pameti, onako polomljen mu kažem da me vozi u Hitnu pomoć, a on mi opušteno kaže da ne može jer mora da čeka policiju. Došlo mi da ga ovako kljakavom rukom iznabadam, da mu dam policiju preko pičke, nego nisam mogao da ustanem, jer mi verovatno i mišić na nozi puko pa sam  klošarčinu najstrašnije napušio, jebala ga i policija i ona njegova konzerva”.
“Kako verovatno puko? Pa jesu li te pregledali ovi u Hitnoj, valjda su ti rekli šta ti je?”
“Ma jok, samo mi zaustavili krvarenje na nozi i ruci, i fiksirali mi prste, a ostalo im nisam dao da mi diraju. Idem u privatnu kliniku da mi tamo operišu ruku i komplet pregledaju, a ovi državni su samo za prvu pomoć. Nego da ti završim priču. Da ne stade jedan  momak koji me je i prevez'o u Hitnu , ona budala bi me pustio da krvarim tamo po ulici sve dok panduri ne dodju.”
“Dobro, a šta ćeš za motor?”
“Kakav crni motor, pa od njega ništa nije ostalo. Skroz je prs'o, a i šta bi sa njim kad je “vljak-di”? Samo mi fale još panduri da me ispituju pa da kompletiram doživljaj. Pazi, ja sam kriv što sam brzo vozio, a ovaj magarac što je pravio poloukružno a da nije ni pogledao u retrovizor. Obojica bi popili po saobraćajnu prijavu, ali bi meni pisali i carinski prekršaj, i izuli me sa kaznom. Ovako mi jeftinije. Nego, brate, dok sam leteo kroz vazduh prvo što mi je prošlo kroz glavu je, jebo te, izginuću, a da nisam kresnuo ... (pa reče jedno žensko ime), koji maler”.
Tu je nasmejao i mene i ovo dvoje otpozadi.
Kakav lik, izlup'o se k'o kanta, prsti mu smrskani, ne može sam na noge, a on razmišlja o ribi.
Mozak muškarca je čudo, a?
“Moram malo da se smirim, keve mi moram, al' isto tako moram iz inata još bolji motor da kupim, da razijem maler. Al' pre toga moram da kresnem onu malu. Za svaki slučaj. Ko mu jebe mater, samo jednom se živi”.
Ubrzo smo stigli do pijace u Mirijevu, platili su vožnju i svo troje prešli u kola nekog njihovog ortaka, kako rekoše.
“Čitaćeš o ovome što sam ti pričao sutra u novinama”, kroz prozor mi uz osmeh dobaci “Balansero”, “ajd zdravo”...
Eto, to mi je otprilike bila najzanimljivija prvoaprilska vožnja.
A, da, još nešto, danas me niko nije prvoaprilski zajeb'o, i mogu da vam kažem da mi to pomalo i nedostaje.
Čini mi se da polako gubimo smisao za humor, a možda i preterujem, ali o tome nekom drugom prilikom.


S poštovanjem
vaš taksista