TAKSISTA

29/3/2008

Neša gromada od čoveka...

 Koliko li sam se zalopojki za vreme mojega mi "taksi mandata" naslusao, pojma nemate.
I svi oni, kao da bas u taksiju dobiju inspiraciju da otvore dusu, pricaju neke, njima najvece, probleme.
 ¨Svakom svoja muka najteza¨, rece neko,, ali nemam, bre brate, zivaca svasta ni da slusam.   
 "Nemam srece, nemam posla, u kreditima sam, maltretira me sef, sefovica me seksualno uznemirava, ostavio me decko, ostavila me riba, zena me vara, muz me tuce, otac mi pije, deca me ne slusaju, majstori me vacare, drzava me krade", su samo neke od njih..
 A ima i onih ozbiljnijih tipa:
 "Jebo te, ne znam sta veceras da obucem, ili, da li da izadjem u "Stefan Braun" ili u "Kristal", ili, kupila sam cizme i sad ne mogu da nadjem tasnu u istoj boji, ili, (moj favorit, zena srednjih godina iz Tolstojeve ulice, nebitan broj) mislim, sve po kuci moram da radim sama, ja postavljam sto kada nam iz restorana donesu hranu, ja sam ta koja te iste prljave sudove pakuje u masinu, ja sam ta koja ukljucuje cak i ves u masinu, mislim, ja moram da budem tu kada subotom dodje gospodja (koliko se secam) Ljubinka da cisti kucu, a onaj moj magarac (ja kazem volina) samo radi, i nesposoban je cak i aranzman za more da nam nadje nego i to moram sama.
 Ove druge pokusavam da ignorisem, ali obzirom da su toliko plitki da to i ne primecuju, oni me, po pravilu, guse celim putem, ocekujuci valjda saosecanje ili sta vec.
Svaki, ali svaki put pokusavam, ali ne uspevam da ucutkam dzukca u sebi, i da im na ofucano: " Pa, mislim, je l'  tako?", odgovorim nesto normalno, a ne:
 "Izvinite, jeste li meni nešto rekli? Slusam "Motorolu" i nista Vas nisam cuo".
 Vidim da popizde, bez reci plate voznju i ljutito izadju, "a mene bolee".
 Ovi prvi su u vecini slucajeva normalni ljudi na koje treba trositi i vreme i misli.
 Ljudi sa realnim problemima, oziljnijim, ali uz malo truda relativno lako resivim.
 Pricamo.
 Slusam ja njih, i slusaju oni mene.
 Prepoznajemo se i preklapamo u mislima, nazovi, gorkim zivotnim iskustvima i svakodnevnim zivotnim zajebancijama i iskusenjima.
 I uvek se, nekako, setim Neshe, "Kratkog" kako ga prijatelji zovu.
 I onda se stidim.
 Stidim se samoga sebe i svojih nazovi muka sa kreditima, kvarovima na kolima, nedovrsenom kucom, jebenom administracijom, akutnim nedostatkom para i kojekakvih, kao sto napisah, uz malo truda resivih problema.
 I skoro svakoj musteriji pricam o njemu.
 Onda se i oni stide.
 Nesha "Kratki", covek sa srcem, mozgom i mudima (izvinite, ali adekvatniju rec nemam), jednom recju trojstvom koje velika vecina nas moze samo da sanja.
 Upoznali smo se pre nekoliko godina, kada sam dosao u Kralja Vladimira 33, ispred "Doma studenata sa posebnim potrebama", po pozivu kao "vozilo sa vecim gepekom za invalidska kolica" kako naglasise ovi moji iz centra.
 Priblizava mi se momak u kolicima neznatno mladji od mene.
 Izlazim iz kola da mu pomognem i prvo sto mi upada u oci je da nema ruke do lakata i noge do kolena.
 Tako je rodjen, rekose mi kasnije neki koji ga poznaju, i takav i ostavljen u domu za nezbrinutu decu.
 Odbacen.
 Otvorih suvozaceva vrata, pitao bih ga da mu nekako pomognem da udje, ali mi se nesto u grlu steglo i ni rec da progovorim.
 Dok tako, kao mulac, stajah pored njega, on se u sekundi nadje u kolima.
 "Izvini, brate, ja magarac ni kolica da ti pridrzim, jebi ga".
 "Ma u redu je, mogu ja to sam, navikao sam, a i tako mi nekako lakse"
 Secam se, vozio sam ga u Kasino (nebitno koji) da "baci neku" kao sto rece.
 Pokusavao sam da ne obracam paznju na njegov telesni nedostatak, i to mi je, zivota mi, mnogo tesko polazilo za rukom.
 Znam da me je provalio, jer je sigurno navikao na ovako glupave reakcije, ali je sve to smekerski ignorisao i pricao je neke sasvim obicne i svakodnevne price.
 Jednog trenutka je uzeo svoj (Alkatel DB) mobilni telefon u ruke, kao da je zeleo da mi pokaze da je u stvari neuporedivo sposobniji nego sto "slika kaze", stavio ga na nadlakticu leve, i nadlakticom desne ruke poceo da okrece brojeve.
 Pozvao je prijatelja i razgovarao kratko sa istim, nakon cega ga je docekalo moje zapanjujuce:
 "Kako bre, jebo te!? Kako uopste uspevas da okrenes broj, ides u klinac ?"
 "Batice, sve je to iz glave, ne postoji skoro nijedna realna stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista hoces. Sta mislis, recimo, da li ja umem da plivam?"
 "Iskreno brate, pojma nemam. To mi, ruku na srce, stvarno deluje tesko izvodljivo".
 "E, vidis druze moj, ja sam olimpijski prvak u plivanju za osobe sa telesnim ostecenjima".
 Gledao sam ga, pa kada bih rekao zacudjeno, bilo bi preblago.
 "Da, da majstore. Olimpijski prvak u plivanju, pa ti meni sad kazi da li postoji stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista zelis, a? Pomalo volim kocku, pomalo i kafanu, a i da zapevam umem. Jednostavno volim zivot i borim se kako znam i umem. Ako Bog da uskoro cu i da zavrsim defektoloski fakultet, a posle cu da vidim i sta cu i kud cu. Pa sta da radim, je l' treba da lezim i kukam sto je sudbina ovakva kakva je ili da guram napred?"
 Jebo te, kakav covek, kakav borac, kakav, bestseler romana, vredan zivot, da ne verujes.
 Secam se svake njegove reci k'o sad da ga slusam, i evo i sad se stidim svojih mnogobrojnih nedostataka i svoje nemoci da budem bar upola snazan kao on i njemu slicni.
 Ostavio sam ga ispred Kazina i nakon toga ceo dan razmisljao o tome kakav bih ja bio da sam kojim nesrecnim slucajem u njegovoj kozi.
 Bogu hvala, do odgovora do dana danasnjeg nisam dosao.
 Posle toga smo se vozili jos nekoliko puta i, verovali ili ne, prihvatio sam ga kao nekog neuporedivo sposobnijeg i vrednijeg od vecine nas, tako da na njegov telesni nedostatak nekako i nisam vise obracao paznju.
 Jednom prilikom smo se cak zajedno i zapijali u starom "Brodarcu".
 Koji je to car.
 Oteo je Tomi (pevaču) mikrofon i na odusevljenje svih nas otpevao nekoliko pesama, i to poprilicno dobro.
 Neshu nisam video sigurno dve godine, da bi, sasvim slucajno, pre nekoliko dana ponovo otisao na poziv u Vojvode Stepe, naravno u kafanu, bivsi "Vardar", i prijatno se iznenadio ugledavsi ga.
 Dosta toga se promenilo od naseg poslednjeg susreta. 
 Zavrsio je fakultet, skrasio se jedno vreme pored cure koju je iskreno voleo i sa kojom se prica, kao sto rece, neslavno zavrsila, imao neke novcane kombinacije u kojima se nije bas proslavio, ustvari izgubio je mnogo, stvarno mnogo para, upao u emotivnu i finansijsku krizu, ugojio se, zbog paradentoze izgubio prednji zub, tako da sad suska kad prica, ali se i dalje ne predaje.
 "Imao sam opasan pad u zivotu, ali se ponovo dizem. Puk'o sam stan na neke lose poslovne kombinacije, i jebi ga trenutno sam u Domu na Bezanijskoj Kosi. Kao olimpijski pobednik ostvario sam pravo na drzavnu penziju koja je za ove nase uslove ekstremno velika. Polako sredujem zube,  ovih dana ponovo krecem sa plivanjem cisto da se vratim malo u formu, jos uvek pomalo varam rulet, vara i on mene i tako ukrug. Cimeri me zajebavaju u stilu kako cu ovako krezav u kafanu, a ja im kazem boli me uvo, kad mogu bez ruku i nogu mogu i bez zuba ha,ha,ha. Evo sad im nosim klopu i posle palim u zivot".
 Gledam i slusam ga i nije se, bre, uopste promenio.
 Jos uvek je pun zivota, pun snage, pun pozitivne energije.
 Slusam ga dok prica o totalno neobaveznim stvarima, a paralelno razmisljam o tome koliko je zivot nepravedan prema njemu i njemu slicnima, a sa druge strane isuvise darezljiv prema drugima koji su, pa, skoro bezrazlozno nezadovoljni iako su i ¨zdravi i pravi¨.
 Cudni su putevi Gospodnji, procitah negde, i to uopste nije daleko od istine.
 Odneli smo klopu njegovim, takodje nepokretnim, drugarima koje zatekosmo ispred lokalne prodavnice kako cirkaju pivo, prave zajebanciju i smeju se sa ekipom iz komsiluka.
 Mogu da vam kazem da je stvarno primetno koliko Neshu komshije iz kraja vole i prihvataju kao njima ravnog, i zao mi je sto znam da ne mogu ni priblizno da vam prenesem kolicinu pozitivne energije koju poseduje, to jest kojom je okruzen.
 Na kraju sam ga (po starom dobrom obicaju) odvezao do Kazina da "se malo laze s ruletom", i tu smo se i rastali.
 Privilegija je upoznati Neshu "Kratkog" i biti u njegovom drustvu, mada covek uopste ne zasluzuje takav nadimak jer je mnogo "duzi" od vecine nas.
 I duzi, a i siri, pa ko razume - lepo, a ko ne razume, pa njemu ovo pisanije i nije ni bilo upuceno.
 Zivi mi i zdravi bili.

 S postovanjem
 vas Taksista