TAKSISTA

2/2/2008

Aktuelno potencijalni predsednik...

Sa svih strana čujem da treba da glasam.
OK, ali za koga ili još bolje protiv koga?
Jedan mi se ne svidja jer je na poziciji, a ja opozicionar u duši.
Jer je glumac sa izuzetno dobro naučenim scenariom napisanim od strane specijalizovanih timova za ideološku indoktrinaciju.
Jer je bleda kopija nekoga koga, na moju veliku žalost, više nema.
Jer je imao vremena da do sada uradi bilo šta od onog što mi je i prošli put predizborno obećavao, kada sam ga i glasao i kada je i pobedio.
Jer bezrezervno pljuje po onom drugom, truje me i pokušava da me uplaši da ako ovaj drugi pobedi, „jebali smo ježa u ledja“, mrzeće nas, izolovaće nas, sankcionisaće nas, bombardovaće nas svi oni koji nam to jesu do sada mnogo puta radili, a mnogo manje priča o tome na koji će nas to način ON i njegovi izvući iz blata.
U to ime dobih SMS poruku od prijatelja koja glasi ovako:
“Ja kasnim. Stigao je zejtin pa sam stao u red. Posle idem kod Rumuna da uzmem dve litre benzina ako ima. Stavi hleb od juče u zamrzivač (ako ima struje) i zameni celu penziju od aprila prošle godine za pet maraka da sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište. Ja sam OK tvoj Toma svim srcem“.
Prijatelju sam u odgovoru napisao kratko i jasno:
„Pljugaj ga i ti, a i njih dvojica. Jebo te te telefon kad ti služi za ova sranja, a ne setiš se pičko, da mi pošalješ poruku za sretan rodjendan ili da me ponekad pitaš za zdravlje. Ja sam OK, tvoj drug Lale sa ovo malo srca“.
Kažu počela je predizborna ćutnja, a ja dobijam poruku (namenski, ekstremno dobro osmišljenu) koja je sve samo ne ćutnja. Ne znam kako vi, ali ja sam navikao na fer borbu, taman ako treba i preko labrnje da dobijem.
Toliko o ovom prvom.
Ovaj drugi je oličenje velikog broja stvari koje ne bih voleo da predsednik moje države ima.
Da krenem:
Jer ne ume da se nasmeje k’o čovek, već napravi neku blagu grimasu koja mi na trenutak zaliči na osmeh, a drugog trenutka na upalu nerva facijalis. Mislim, kakav može da bude čovek kome na licu ne možeš da prepoznaš onaj iskren ljudski osmeh.
Jer me gura u neku „rusku priču“ iako sam još kao mali čuo za izreku „Koga Piroćanac hrani i Rus brani, u startu je najeb’o“.
Ma neću, bre, da budem deo ni isključivo ruske, a ni isključivo evropske priče.
Hoću da ova moja Srbija, moja jedina otadžbina, sa svima saradjuje i da sa svima ima normalne i ekonomske i političke odnose, bre.
Zatim, jer je isuviše ekstreman po mnogim mojim shvatanjima.
Jer (kao i onaj s početka teksta-aktuelni) pljuje po ovom drugom mnogo više nego što priča o tome koja su rešenja za ovo sranje u kome smo svi.
Jer mi je mnogo lakše da zamislim onog prvog, kako razgovara sa stranim državnicima sa onim njegovim „maneken sam tim se dičim“ osmehom, nego ovog drugog sa facijalis varijacijom na temu.
Sa druge strane onaj prvi je imao dovoljno vremena da nas energičnije povede napred, a ovaj drugi nije ni dobio priliku da pokaže šta zna.
Sa treće strane, ja sam iskreni zagovornik promena vlasti i pravi opozicionar u duši, i normalno bi bilo da glasam za predstavnika opozicije - ovog drugog, iako ga nikako ne volim. Lažem, volim ga upravo koliko i onog prvog.
Srbija se podelila na čudo Božje tabora:
Prvi su za aktuelnog jer imaju interes da se ništa ne promeni, rade u nekim stranim firmama i ekstremno su dobro za naše uslove plaćeni.
Drugi su takodje za aktuelnog i to su oni koji misle da imaju interes od „ne bi ja tu ništa menj’o“ varijante, rade u ovim našim dobrostojećim firmama u kojima su solidno plaćeni, a ustvari su naplašeni da će izgubiti te svoje male živote ako nešto promene.
Treći su za potencijalnog i to je onaj deo Srbije ogorčen na trenutno stanje, na (samo po nas male) bolnu jebenu tranziciju, ogorčeni na sve veće klasne razlike, tajkune i tajkunčiće.
Četvrti su takodje za potencijalnog jer se nadaju da će se vratiti vremena javašluka i lova u mutnom, dilovanja i ostalih sranja.
Peti smo mi koji ne volimo ni jednog ni drugog, mnogo toga bi menjali, ali opet ne tako radikalno. Glasali bi z’ inat protiv aktuelnog, ali ne smemo jer smo svesni opasnosti koje inat i potencijalni nose sa sobom.
Šesti koji su najbrojniji su oni koji uopšte i neće izaći na glasanje, jer su izmoreni svim ovim odustali od mogućnosti da bar učestvuju u pokušaju promene života im.
Sedmi su ovi uvredjeni jer njihov kandidat nije prošao prvi krug, „a bio je provereno najbolji“, i pojma nemam za koga će glasati, ustvari ne za koga već protiv koga.
Ma ima tu tabora koliko ti duša ište, ali bi nabrajanje svih njih potrajalo do u noć.
I svi misle da su najpametniji i da je njihov izbor upravo ono što nam treba.
Ustvari i nisu daleko od istine i sve ti to zavisi od perspektive iz koje se ova naša Srbija posmatra.

Ja bih recimo glasao za mog kandidata, ali moj kandidat nije prošao u drugi krug.
Moj kandidat je pošten, obrazovan i vaspitan čovek, duhovno snažan i sposoban da započne i završi započeto.
Dobar prijatelj, dobar roditelj, dobar gost i još bolji domaćin.
Moj kandidat je i intelektualac i seljak i radnik u jednom.  
Moj kandidat je onaj ko je spreman da se za sve nas svim srcem (nije u pitanju potencijalni) bori.
Moj kandidat je kao što i sami znate utopija, ustvari želja da se jednoga dana pojavi neko koji će u sebi imati bar pola od svega onoga što od predsednika moje otadžbine očekujem.
Dok se takav ne pojavi, vratiću se na pitanje sa početka teksta:
“Ljudi, protiv koga da glasam?“


P.S. Iskreno se izvinjavam svima vama koji od mene niste navikli da pišem o temama u koje nisam upućen, ali onom glupom, cirkularnom porukom sam nateran da na neki način odreagujem.
A, da, juče me je mala Helena (devojčica od sedam godina koju sa mojom klinkom svako jutro vozim u školu) pitala:
“Vlado, a za koga navijaš?“
“Za Partizan, naravno“, odgovorih.
“Ma neee, je l’ za Nikolića ili za Tadića?“
“Pusti to sine, to su gluposti nas starijih i ti ne treba da razmišljaš o tome“, odgovorih joj.
Tužno zar ne.........


S poštovanjem vas i ovom prilikom i vašeg prava na izbor
vaš taksista