Moja najbolja drugarica nimalo nema sreće u ljubavi...
Znam da o ukusima ne treba raspravljati,ali devojka je sasvim ok, psihofizički...
ali...ne ide...
tj. svi bi samo da je kresnu...
a nikako ni da joj se desi da preko nekoga upozna nekoga...
ili su zauzeti ili su joj super drugari...

tjah...

i kaže mi večeras : ne živim u iluziji da će taj neko biti whow, samo želim da bar na neko vreme imam nekog...
(tako mi je bilo krivo zbog nje)

heh...nasmejah se u sebi, pomalo cinično... a onda bi poželela da taj neki bude onaj pravi...

tako je to u ljubavi...ma u životu uopšte...

ja sam imala sreće (?!) da mi dečko nikada nije bio problem...
kada sam htela nekog pored sebe uvek se dešavalo da je neko zaljubljen u mene ili da mu se barem prilično sviđam...
koliko se taj neko meni dopadao i koliko smo se dobro zaista kapirali, toliko je i veza trajala, ali nikad kraće od par meseci...

prvo, zato što su mi se veze uvek bazirale na poverenju ( i prijateljstvu)
drugo, nisam od leptirića što letuckaju sa cveta na cvet...

ali znam, da sam vrlo brzo postajala nesrećna kada shvatim da to ipak nije to...

želela sam (and i still , oh, so much, do want to) THE one...

nikada nisam živela u ubeđenju da sam savršena, niti bih to ikada želela, ali verujem da sam osoba sa čistom dušom i mirno spavam... to je ono što mi je važno...
a sad, neko me voli,nekome sam draga,nekog verovatno iritiram... pa to je najnormalnije...
nemam neki kvazi kompleks da moram svima da se dopadam...

isto tako , ne želim ni kraj sebe savršenog...
u tom slučaju nikako ne bi uspeli...

ali želim MOJU ZAKRPU!!!

da me kapira, po svakom najtananijem šavu, čak i kada toga nisam svesna...
da ne da hladnoći da se podmuklo uvuče...
da me pazi i štiti od svega, pa i od mene same...
da me zadrži...

da sam njegova...