Reči su žigovi svesti, rezultati - ili tačnije, stanice beskrajnog niza iskustva, koja dolaze iz nezamislivo daleke prošlosti u sadašnjost, a koja su svesna da odlaze u podjednako nezamislivu budućnost. Suština prirode reči prema tome ne iscrpljuje se njihovim sadašnjim značenjem, niti je njihov značaj ograničen na njihovu korisnost, kao prenosioca misli i ideja, već one izražavaju u isto vreme kvalitete koji nisu prevodljivi u pojmove - baš kao melodija, koja mada možda udružena sa pojmovnim značenjem ne može biti opisana rečima ili bilo kakvim drugim sredstvima izražavanja. A to je taj iracionalni kvalitet, koji pobudjuje naša najdublja osećanja, uzdiše naše najdublje biće i čini da ono vibrira s drugima.

Magija, kojom poezija vrši uticaj na nas, potiče od njenog kvaliteta u kombinaciji s ritmom. Ona je snažnija od onoga što reči prenose objektivno - snažnija čak od razuma sa svom njegovom logikom, u koju mi verujemo tako čvrsto.

U ovo doba interneta, TV-a, radio-difuzije, časopisa, kada se izgovorena i napisana reč umnožava u milione primeraka i zbrkano baca publici, njena vrednost je dostakla tako nizak nivo da je teško dati čak nejasnu ideju o poštovanju sa kojom su ljudi duhovnih vremena i religioznih civilizacija prilazili reči, koja je za njih bila nosilac sveta tradicije i otelovljenje duha.