Opisati sebe. U nekoliko rečenica. Teško. Previše savršeno, da bi bilo previše lako. Previše komplikovano, da bi bilo lako razumljivo. Previše pametno, koje ni iz čega pravi nešto. Previše SVE!

I to previše ponekad zna da pravi problem. I to sve je ponekad previše. Gledajući sebe, shvatila sam da sam ja nešto, što je previše za bilo koje biće na ovome svetu. Mala sam sebi, velika sam drugima. Na neki način mi je I drago zbog toga. Volim da laskam sebi. Još više volim kad mi to neko drugi radi. Iako niko to ne uspeva u potpunosti. Sitnice život znače, male stvari ponekad ljude čine velikim srećnicima. Takodje, I mene. Teško je udovoljiti mi, al je lako osvojiti me. Još me je lakše izgubiti. Tek kad nešto izgubiš, shvatiš koliko ti to nešto znači. Ja sam izgubila svoje JA, I tek sam onda shvatila koliko je to uopšte važno. Treba znati poštovati svoje JA, I tudje TI. Ja to nisam znala. Svoje JA sam izgubila zbog nekog ko mi je, naizgled bio važan u životu, iako se na kraju priče, pokazao kao potpuno nevažan I mali. Eto, to je to što me ipak ne čini toliko savršenom. Kao što rekoh, volim da laskam sebi. Istina ponekad ume da boli. Greške koje tu istinu čine ružnijom, mogu se popraviti. Tako ja ispravljam svoju. Teško je. Hiljadu stepenika je potrebno do vrha, a samo jedan do dna. Taj jedan je mnogo lakši. Ovih hiljadu su teži, ali lepši. Nikad ne treba slušati srce, već pamet. To je još jedan razlog zbog koga sam ja upropastila to moje savršenstvo. Koje se polako vraća….