Oduvek sam mislila da se nikad necu preseliti iz blokova. Uvek sam sebe dozivljavala kao blokovsko dete. Mnogo solitera, ulice i brojevi rasporedjeni tako da i nemaju smisla. Ma, mislim da u saobracajnoj skoli postoji poseban predmet "Kako se snaci u savskim blokovima". Ali mi klinci iz kraja, znali smo svaki ulaz svaki prolaz. Ti prolazi su sluzili da se krijemo od matorih i pusimo pljuge ili se kao nesto francuski ljubimo. Nasi roditelji su bili prilicno zabrinuti, jer kraj u kome smo odrastali i nije bilo bas idealno mesto za odgajanje dece. I to narocito kad udju u pubertet i kad bi sve da probaju.       

     Postojalo je jedno mesto "buvara" u kojoj su se svi skupljali, i dobra deca iz kraja a i lokalni mangupi. Lokalni mangupi su dolazili da shmekaju devojcice i da maltretiraju decake. Najomiljeniji vid maltretiranja je bilo famozno "shetanje patike" i "lajanje na velikog nindzu" koji se pojavljuje u igrici. Sad vecina tih mangupa nije medju zivima. Secam se koliko smo bili sokirani kad smo jednog od njih videli kako se drogira. Secam se koliko smo mi devojcice bile sokirane kada se jedna iz naseg drustva "smuvala" sa njim. I kako je posle bila sa svima iz te ekipe. Pravilo "tvoja devojka, nasa devojka", sprovodilo se uvek i sa svima. Medjutim cinjenica da je devojka lokalnog mangupa, bila je mnogo primamljivija od posledica. Uci u ekipu riba koje nose "koledzice", bila je privilegija samo mangupskih devojaka. Pamtim njih 4-5 koje su imale iste koledz jakne, crne sa zelenim rukavima. I bile su glavne ribe u skoli. 

     U to vreme je bio aktuelan "Triton" i takmicenja u brejk densovima. I danas se slatko smejem kad se setim koraka. Tada ako nisi znao "slow motion" korak Djoganija, uopste nisi bio u fazonu. Cesto smo drugarice i ja sedeli na keju preko puta ulaza u "Triton" komentarisale i ismejavale nove modele "zicanih" kajseva, dukseve uvucene u farmerke ili trenerke i lakom "zacementirane" shishke. Mi smo slusale neku drugu muziku i bile su nam bitne druge stvari. Cekale smo polazak u srednju skolu i prvi izlazak u "KST". Dobile smo obecanje od roditelja, kad upisemo srednju skolu moci cemo da se vikendom vracamo nocnim prevozom.

     Uh, to je za nas bio dozivljaj ali i prica za neki drugi post.

     Ponovo sam sanjala isti san. Dolazim u svoju kucu na ostrvu Ciovo, u nekad bratskoj nam Republici Hrvatskoj. Sve je isto kao kad sam poslednji put bila '91 godine. Svaki kamen, svako drvo, isti putic ka plazi, na izbetoniranom prilazu ka moru i dalje stoji moje ime. Kao da je vreme stalo. Ali nije. U kuci me docekuju oni koji su se "ko zna cijom zaslugom" u nju uselili jos davne '94. Docekuju me na vratima. "Dobar dan,ja sam Lukina unuka". "Znamo ko si, udji sedi". Kuhinja je ista, jos uvek u uglu stoji dedina solja za bevandu. Ponudise me sokom i naseckase prsut, onim nozem kojim mi je deda godinama sekao. Razgovor je bio uctiv, bez puno intimiziranja i informacija. Seli smo na terasu. Pitala sam redom za sve komsije. U snu sam se setila i imena kojih dugo nisam mogla da se setim na javi. Dobila sam odgovor da zele da me povedu da vidim nekog. Krenula sam. Placevi koji su bili prazni i dalje su bili ogradjeni sivim kamenjem naredjanim jedan na drugi. Usli smo u komsijsko dvoriste. Ispred vrata se igralo dete. Iz kuce se cuo glas "Stigli ste". Poznat glas, jako poznat. Dugo ga nisam cula. Na vratima se pojavila davno izgubljena draga osoba. Znate, onaj neko koga ste poznavali odkad ste znali za sebe. Isti onaj Ivo koga pamtim, koji mi se smesi sa starih fotografija, plave kose, veselih ociju i osmeha. Plava brada je jedini dokaz da smo odrasli i da su prosle godine. Stajao je par sekundi na vratima i onda prisao. "A di si ti?" rece zagrlivsi me. Cvrsto ga stegnuvsi u zagrljaj nisam mogla da odgovorim, zaplakala sam, ne, zajecala sam. I u snu i na javi.