Priče https://www.blogoye.me/nia/ sr Fri, 06 Nov 2026 20:05:27 +0100 BlogOye!      Čuje se sat kako glasno zvoni i upozorava me da je vreme da se spremim za put u selo kod babe i dede iz Kanade.      Zlatno sunce obasjalo je mračnu sobu svojim toplim zracima koji se polako spuštaju i prave senku na zidovima oblepljenim posterima. Svetlost svežeg jutra odbija se od mali otvoren prozor. Miriše na sveže maline. Radoznala sam, veoma, i jedva čekam da stignemo ,štaviše, napeta sam pomalo. Dugo nisam videla baku koja mi tepa nadimkom Nale , a deda me uvek sačeka sa čokoladom u ruci.      Silazim  niz klizave stepenice, još uvek pospana, dok moj brat ne zna ni gde se nalazi. Ispred zgrade čeka nas auto i polako se spuštamo niz strmu ulicu. Ispod prvog mosta ispod moje zgrade polako i mirno teče reka Topčiderka. Mutna je ali lepa i uska. Većina automobila juri niz ulicu, verovatno neki kasne na posao,ali ja uživam putujući kroz prirodu. Prvi semafor pokazuje crveno svetlo i mi stajemo. Ljudi užurbano prelaze ulicu kao mravi kad sakupe hranu pa trče u skloništa. Moj brat spava. Već odmičemo, još malo pa ćemo izaći iz Beograda. Prolazimo pored starih ruševina nekih zgrada. One su me podsetile na rat i malo sam se rastužila. Ove zgrade nažalost nisu obnovljene. Nastavljamo dalje a brat se budi i već radoznalo pita da li smo stigli, onako grubim glasom uznemireno, verovatno zato što se tek probudio. Stigli smo do velike kapije Beograda koja se sigurno ponosi sobom jer predstavlja ulaz u večni Beograd. I ja se osećam ponosno kad vidim nju. "Zbogom stari Beograde, vratićemo se!" povikasmo brat i ja mahajući mu. Ah, konačno, mirno sedim naslonjena a hladni vetrić polako pirka i nosi mi kosu. Čuje se gromoglasno zavijanje iz autovog auspuha. Verovatno je umoran. Stali smo da se odmorimo. Visoka zelena trava ponosito mami šareno cveće da se zajedno lelujaju na vetru. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli. Polako, stigli smo u selo.      Svi se iznenađeni grlimo i ljubimo i svi smo srećni i zadovoljni. Ovo će biti lep dan.     Fri, 18 Apr 2008 22:12:00 +0200 https://www.blogoye.me/nia/40268/      Naša škola je velika,ima i bazen i veliko dvorište. Međutim u tom dvorištu nema mnogo srećne dece. Na primer, znam jednu M. R. Ona je učenica četvrtog razreda, uopšte nije srećna.      Ima mamu i tatu koji je alkoholičar. Jednog lepog dana na velikom odmoru moja drugarica i ja smo prišle da pričamo sa njom. Prvo što je rekla je da je gladna. Nisam imala ništa kod sebe inače bih joj dala. Nije mnogo dobra učenica verovatno zbog takvog stanja u porodici. Ona nema ni knjige ni šta lepo da obuče. Niko neće da se druži sa njom zato što je takva. Svi je potcenjuju i ja to strašno mrzim. To je jedan dokaz da su ljudi sebični i surovi. Skoro svakog dana mi pričamo sa njom i ona kaže da njen tata više ne pije i da su se roditelji razveli ali ipak žive zajedno. Ne znam tačno koliko braće i sestara ima,ali ih je dosta. Direktor često pravi nepotrebne i glupe žurke u školi i pritom je karta za ulaz 200 dinara! To je neverovatno. Razmišljam da porazgovaram sa zamenicom direktora i kažem da se njoj od tih para za žurku obezbedi besplatna užina. A onim "tetkicama" što prave užine ne bi smetalo da svakodnevno naprave jednu užinu više za nju. I uradiću to. Ja sam jedan primer u toj odvratnoj školi: sa mnom se druže par devojčica iz odeljenja jer ja nemam para na pretek za sve te bespotrebne žurke i svakodnevne izlaske i kupovinu! Imam porodicu i najbolju drugaricu iz odeljenja,to mi je najvažnije. Iz zgrade imam dosta najboljih drugarica koje su uvek spremne da pomognu. Stoga ja ću maloj M. dati neke knjige za 5. razred ali direktor mora da joj obezbedi užinu. Veoma mi je žao što ne mogu više da pomognem ali činim sve što mogu.      Sat, 12 Apr 2008 16:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/nia/39796/