poetry and design https://www.blogoye.me/jacques/ sr Sat, 12 Sep 2026 04:56:47 +0200 BlogOye! Ne tako davno pitala si me šta mi nedostaje a da ima veze sa tobom. Nedostaje mi osećaj, osećaj kada spustim glavu na jastuk nežno, jedva dodirujući vrhom nosa i usana tvoj vrat gde u mirisu tvoje kose i kože nađem svoj mir i spokoj duše... Ne obazirući se, na demone koji mi znaju doći u snu, kao zaostavština nekih bitaka prošlih života. Sejući nemir i strah sa namerom da mi pokažu kako me nisu zaboravili. Dolaze mi kao pustahije gusarske... Uljezi... Nedostaje mi spokoj, spokoj koji se nalazi u luci opasanoj bedemima tvojih mirisa. Stvarajući osećaj, osećaj da ako se i ne probudim neću žaliti. Neću žaliti jer ću se moći pohvaliti precima da sam osetio i uživao u savršenstvu. Savršenstvu nedostupnom običnim smrtnicima; poredeći ga sa zvezdom udaljenog sistema. Sistema od koga me deli večnost, i tren mirisa tvoje kose. I pre nego što mi stignu virtouzi smrti, zaboravih ti reći... Volim te. (nastalo u jednoj paklenoj večeri; prve februarske noći jedne sumanute godine) Sat, 04 Oct 2008 01:19:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49369/ Nekada sam mislio da su sigurne luke moja destinacija u noćima bure. Moja destinacija u noćima njenih nemirnih šapata, dok nisam shvatio da me kao sirena, koja doziva nesrećne brodolomnike vuče u dubinu, sve više i više. Nisam shvatio sve dok mi nije ponestalo vazduha. ...te dubine, mogao bi se citav jedan svet sakriti u njima... Nisam shvatio te noci, dok sam bio u njoj miran, tih, al tako u njoj... Nisam shvatio ni onda kada me je u nemirnom šapatu pozvala po imenu iako sam želeo da sam neko drugi. Iako mi je mesečina obasjavala njeno lice, nisam video suzu u njenom oku... tih i nepomičan, tako tih da sam mogao čuti njene poglede. Thu, 02 Oct 2008 22:54:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49309/ Nemam inspiraciju. Misli mi iščezavaju, jednostavno klize, kao zrna peska iz ruku puštena da odbroje jos neki momenat ovog patetičnog univerzuma, koji nas okružuje. Sećam se nekog mača pre tih nestalnih čestica. Sećam se da sam hteo Gordija da razrešim... muka, ali naiđoh na čuvara snova one male, Enkeli. Čudan lik, zamolio me je da se povučem. Thu, 02 Oct 2008 22:53:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49308/ Našao sam mir u svetu snova. Nisu više nemirni, sada su košmarno veseli. Zahvalan sam njihovim olujama jer mi zaokupljaju misli. Reči svaki put obuzmu moje usne kao uljezi, samo da bi kasnije sa njih otpale poput velikih guštera koji su krenuli na otvoreno more, da bi se u samoći borili sa mračnim, pobesnelim talasima, ne osvrčući se na bilo šta.   Thu, 02 Oct 2008 22:52:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49307/ Jos nemam jasno izgrađen stav o senama izdaje. Vidim ih, osećam ih, prožimaju me do kostiju... Kada se vratim sa pučine, posle olujnih noći posle nemira izazvanih tim senama, posle... posle oluja koje su mi poslali virtouzi smrti... U nekom drugom životu, možda... Ako budem imao sreće, sasvim sigurno. Thu, 02 Oct 2008 22:51:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49306/ Uteha je nada za ranjene i slabe... Ukrotiti se može štošta, sem onih ranjenih zveri. Krajnje su nepredvidive dok krvare. Te zveri su naizgled mirne, staložene, neki misle da imaju masku, da im je misaoni svet negde daleko... Ali samo znalci ljudske psihe mogu ih prepoznati ili oni slični njima, braća po krvi... A one jednostavno krvare, čekaju da iskrvare i umru. Nakon toga rađaju se ponovo. Samo jaki se vrate. Prepoznate ih lako, uglavnom imaju svetle oči, prozirne i duboke. Duboke da se prosto možete utopiti u njima. Oči u čijim dubinama bi se mogao sakriti ceo univerzum ili jedna ljubav. u slavu svake ubijene nade Thu, 02 Oct 2008 22:19:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49304/ Ne verujem u isceljenje, verujem u život i smrt. Lutajući kroz pustinju dugo nisam naišao na neki izvor... Intuitivno sam znao da ga neću ni naći. Nisam mogao samo stati i predati se... Uvek ideš napred, čak i kada obnevidiš. Čak i kada umreš. Vodu, nadu života nisam imao, ali tu je bila škorpijina krv, pomešana sa njenim otrovom, koja mi je utolila žeđ. Ne znam šta mi je više dalo snagu, njen otrov ili smrt. Vidim ljude oko sebe, odvratni su mi... slabi i patetični... isprazne ljušture... pijavice koje samo traže nove hostove zarad nove ...... krvi. Ne znam da li je trebalo da umrem da sve ovo vidim, ali ne smeta mi, štaviše osećam se prijatno levitirajući između dva sveta, između života i smrti, između jave i sna. Thu, 02 Oct 2008 22:17:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49303/ Ovo je samo raskrsnica, na kojoj se sreću razne duše... Mahom izgubljene, mahom isprazne. Neka me i iznenadi. Blede kreature minulih događaja, godina... života... Ako malo bolje primetite svaki ćošak ima nekog svog dilera, koji će vas sačekati sa njegovim bonama. Ti prodavci sreće zapravo ukrašće vam istu. Čuvajte svoju sreću, sakrite je negde u dubini svoje duše. Opašite je bedemima. Na kulama postavite najbolje strelce,jer onog momenta kada posustanete ćelavi strvinari će pohitati da se nahrane ostacima vaše sreće. U slavu svake ubijene nade.   Thu, 02 Oct 2008 22:13:00 +0200 https://www.blogoye.me/jacques/49302/