Aleksin svet odrastanja

Glasanje za Super Bebu

Thu, 06 Dec 2007 22:17:00 +0100

Da, da... jeste, stidim se, priznajem :)

Mama je bila malo dokona i prijavila dete za takmicenje - Pampers Super Beba.

Klik na banercic da vidite o cemu se radi, pa ako vam se ucinimo simpaticnim i vrednim glasa, ne oklevajte, besplatno je... par sekundi vaseg vremena nama ce znaciti :))

Hvalaaaaaa!

Mali korak za covecanstvo, ali veliki za nas!

Tue, 30 Oct 2007 21:36:00 +0100

Ne, ne - nije greska u naslovu!
U moru svakodnevnih desavanja, bitnih i manje bitnih dogadjaja, lepih i onih manje lepih ovo sto se danas desavalo na desetom spratu jedne zgrade verovatno i nije big deal... vama - nama jeste, jedan od najvecih do sada!

Nase malo zlato je danas prohodalo!!!

Vec danima unazad Aleksa se pusta i pravi korake.
U pocetku dva-tri, onda je vezivao pet-sest, a unazad 2-3 dana je dolazio do 8 vezanih. A danas, nesto malo posle 15 h, ja sedim na podu, gledam film, on se zeza sa svojom omiljenom lopticom, a onda krece od radijatora ka meni! Iz cista mira!
Elem, napravio je 2, onda stao, nastavio, stigao do 6, ponovo stao i na kraju dogurao do 10 vezanih!!! Onda je sljosnuo na guzu ali mislim da slobodno mozemo da kazemo da imamo jos jednu hodalicu!!! Aleksa ima 10 meseci i 8 dana! :)))
Cisto da bi utvrdio gradivo (a bogami mu se i osladilo, nije da nije, kad cuje nase "Bravo" i tapsanje rukama samo se nakezi i on krene da tapse) pa je do spavanja dogurao CAK do 17!:)))
Uspela sam da napravim i jedan snimak, nije bas najbolji, ali oprosticete, uzbudjenje je ucinilo svoje ;)

p.s. Ako neko zna kako da smanjim ovaj preview molim vas pojasnjenje, ne svidja mi se ovako veliki sto je :(

Kad andjeli sidju medju nas...

Mon, 29 Oct 2007 14:15:00 +0100

PRICA SA PORODJAJA I PRVIH 8 DANA ALEKSINOG ZIVOTA

Ova prica je napisana 6 meseci nakon Aleksinog rodjenja – pre toga jednostavno nisam imala snage da sve stavim na papir i “vratim film” unazad…

Citave nedelje sam imala blage menstrualne bolove, sa tek po nekom kontrakcijom. Na UZ pregled sam, kao sto sam vec pisala, isla u ponedeljak privatno kod dr. Obradovic u “Bel medic” jer smo se dok sam lezala u bolnici definitivno dogovorile da ce me ona poroditi. Ono sto je i MM i mene tada iznenadilo je bilo to da je ona bila tog dana spremna da me porodi… ja bogami nisam. Pricale smo dugo, rekla mi je da uzevsi u obzir stanje posteljice, moju otecenost i celokupan tok trudnoce ona ne bi cekala ali da od mene zavisi da li zelim da me porodi ili ne. Na kraju smo se dogovorili da ako porodjaj sam ne krene do petka tada odem u Gradsku i da ce me, ako pregled pokaze da sam se jos otvorila tog dana i poroditi…

Probudili smo se poprilicno mirni, oboje… kontrakcija tu i tamo, poneka, cisto da me podseti da sam trudnjaca, medjutim ni izbliza onakve kakve sam imala kada sam zavrsila u bolnici na odrzavanju trudnoce.

Pola 8, stigli smo na vreme.

MM je zove da sidje (takav je dogovor).

Dr dolazi nasmejana, pita me jesam li spremna… ne znam ni sama, valjda jesam (sada znam da ja jesam bila ali Aleksa ocigledno ne).

Srecem u hodniku maminu prijateljicu koja radi u bolnici, pita me otkud ja… reko’ “Svratila malo” :)
Naterala sam je da mi obeca da mojima nece javiti da me je videla jer im nismo rekli da idem u bolnicu, znam da bi zivkali na svakih 15 min da provere novosti.

Dr obavlja pregled i kaze I. da sam otvorena 5 cm i da je to TO, nema nazad. Usput komentarise da bih se verovatno porodila kod kuce da sam cekala da mi krenu “prave” ( one skolske) kontrakcije. Dobro je onda sto nisam, pomisljam u sebi… nakon pregleda sam malo prokrvarila, nista neuobicajeno, to mi se desavalo i dok sam lezala na patologiji.
Sredjujemo administrativne zavrzlame, MM ostaje dole dok mene ne odvedu u porodjajnu salu. Sve vreme sam mirna. Za neki sat cu videti po prvi put moje cedo, po prvi put cu ga zagrliti, poljubiti… postacu majka.

Penjem se uz stepenice, poprilicno lako obzirom na cinjenicu da nosim ogromnu kesu sa stvarima sa sobom i pride 30-ak kg viska u odnosu na cifru sa kojom sam zatrudnela.
Odvode me u sobu za klistraciju i brijanje… ovaj drugi deo posla je vec obavljen, nisam zelela da to oni odradjuju kad sam vec mogla da “biram”… klistracija – nista strasno. Poslusala sam savet divne babice Slavice koja nam je drzala psihofizicku pripremu i sacekala (iako se sestri zurilo) dobrih 20-ak min tamo, da budem sigurna da necu da napravim neki dzunbus na stolu.

Odlazim u “Sobu za odmor” medjutim posle nepunih 5 minuta dolazi sestra po mene – “Idete odmah u porodjajnu salu.” “Uh, tome se nisam nadala, ali odlicno, bar ce I. biti sve vreme uz mene” – prvo sto mi je proslo kroz glavu.

Dolazi dr, komentarisem da mi sestra nije uzela karlicne mere u sobi za odmor, ona se nasmejala i kaze mi da se opustim i da ne brinem, znaju oni sta rade. Prokida mi vodenjak u par minuta nakon 9 h. Osecam mlaz vode kako izlazi iz mene…i tece… tece… ona takodje komentarise kako je izaslo jako mnogo vode i cudi se odakle toliko. Odjednom se moj balon od stomaka smanjuje, ostaje mali, kao kada sam npr. bila u 7. mesecu… shvatam da moja beba vise nema prostora za akrobacije i da je primoran da nam se pridruzi… toliko je zurio da upozna sve nas, eto, konacno se i to desava, tacno 40 dana nakon tog 12. novembra, kada smo nas dvoje zaglavili na 3. spratu Gradske bolnice.

Okrecem I. i kazem mu da moze da se popne gore, da pojuri babicu da ga sprovede. Nakon samo par momenata tu je, kraj mene, ja se smejem… zbunjeni smo. U medjuvremenu mi je prikljucena indukcija. Jos jedna zena je u porodjajnom boxu ali ja je ne vidim, cujem je s vremena na vreme kako uzdise. Pricamo, komentarisemo sve i svasta, polako se i nase forumasice bude, jedna za drugom mi salju poruke podrske, navijaju… puno mi je srce.

Dolazi dr ponovo, pregleda me, I. je pita koliko sam otvorena “8 cm” kaze ona i nastavlja “Jos malo i tu nam je bebica”… uplasena sam po prvi put. Ne porodjaja koliko tog prvog trena kada ga budem ugledala, ni sama ne znam zbog cega. Kontrakcije su poprilicno jake ali ja sam na njih vec oguglala u toku trudnoce. Nervira me sto CTG ne radi kako treba, ona kalota koja prati kontrakcije ne radi, cuju se samo A. otkucaji srca… ali srculence radi kao satic a ja sam vec navikla da kad naidje kontrakcija “stisnem zube” i preguram je. Vec sam uveliko na drugom tipu disanja. Komentarisem dr da znam da disem ali da ne znam da napinjem, nisam stigla do toga na vezbama. Smeje se, kaze da ce mi reci sta da radim kad za to dodje vreme.

Vec je negde oko podneva, upala sam u fazu mesanja.
Zena u boxu vristi, shvatam da je PFP trudnica najbolja stvar koja je smisljena, zahvaljujem se Bogu na Slavici i disem… disem… zajecim ponekad, I. me gleda, njegov pogled mi govori sve. “Jesam li glasna?” pitam ga, oci su mu pune suza “Ma kakvi glasna, ti si moj junak” kaze mi… rado bih ga poljubila ali ne mogu, moram da se skoncentrisem na veliko finale.
Dolazi dr, pregleda me ponovo, kaze mi da kada osetim napon guram… ne znam kako se to radi, spetljala sam se… Kontrakcije su i dalje tu, zasto da guram nista mi nije jasno, ako se dobro secam na vezbama rekose da tek kad krenu samo naponi to je to… a mozda sam i pozaboravljala, dr sigurno zna… Napinjem se ali ne radim to kako treba. Nerviram se. Pokusavam da se setim devojaka sa kojima sam bila na vezbama koje sam posmatrala dok napinju, ali blokada, ne polazi mi za rukom… improvizujem, nije dobro, uspela sam cak i da se upiskim… koji sam ja kreten, to samo meni moze da se desi. Hocu da umrem od sramote, a babica mi se samo nasmesila i rekla da je to normalno, retko kome se to ne desi, priprema me da cu mozda i ono drugo obaviti na stolu – nisam, srecom :)

Vec je proslo 1, sada su samo naponi, postaje mi poprilicno naporno, jecim, trudim se da se ne cujem ali ne vredi, jace je od mene.
U medjuvremenu su doveli jos jednu zenu u box, sad nas je u porodilistu 3, ona vristi a tek je stavljena na sto, sta li ce biti kad krenu naponi… shvatam da nisam normalna jer razmisljam o njoj umesto da se skoncentrisem na ono sto mi pricaju babica i dr.
Pokusavam da zadrzim vazduh ali ne uspevam. Daju mi kiseonik, kakvo olaksanje. Jedan, drugi napon, pripremam se za treci “Evo ga, sad ce” cujem kako mi I. kaze.
U pravu je, osecam da je prosla glavica! Dr navija, bodri me, kaze “Jos samo jedan napon da prodju ramena”.

Sakupljam poslednje atome snage i guram, lakse mi je nekako kad znam da je on vec skoro izasao… gledam, tu je, izvukli su ga, krvav, mali, deluje mi mrsav, place… placem ja, place i MM. Postali smo roditelji!

Nase malo cudo je tu, gledam ga, ne verujem… milijardu i jednu emociju osecam… olaksanje, prazninu, uzbudjenje, ljubav… volim ga tako sicusnog najvise na svetu. Cujem I. kako kaze “Ima kosu”, smesim se. Pitam da li ima sve sto treba da ima, smeju se kazu da nista ne brinem.
"Lici na mog tatu", prva misao koja mi je prosla kroz glavu. Trazim da ga poljubim. Babica mi ga stavlja na grudi, placem ponovo. Ja sam mama! Ne mogu da verujem! I. se spetljao, nije ga slikao jos uvek a babica hoce da ga nosi. Molimo je da saceka samo tren da izvadi foto aparat, ona to i cini. Imamo njegovu prvi fotografiju, star je svega par minuta. Kazu ljudi da ce nas mrzeti zbog nje, sav je smrezuran, natecen i smesan… nema veze. Jednog dana ce mu biti drago :)

Nakon sto su Aleksu odneli, babica je pokusala da izvadi posteljicu medjutim sav njen trud je ostao bez uspeha. Nakon dobrih 10-15 min pokusavanja na kraju je odustala, obavestila dr da ce biti potrebna revizija. MM je zamoljen da izadje dok se to obavi… bez uspeha je njih 3 pokusavalo da mi pronadje venu, tek kad je dosao anesteziolog (bar mislim da je decko anesteziolog, nisam nikad otkrila, mozda je i neki pomocnik anesteziologa) uspeo je… smejali smo se, rekao mi je da sam stipsa sto ne dam krv.
Kada je I. izasao ukljucili su anesteziju, secam se da sam nesto pricala i onda da me zenski glas budi iz sna… imala sam utisak da sam spavala citavu vecnost a zapravo je bilo nepunih 15-20 min.

I. je ponovo dosao, ostavljaju nas. Prepuni smo utisaka, emocija. Obavestavamo sve redom o Aleksinom rodjenju, primamo cestitke. Hladno mi je. Objasnjava mi taj decko dr… sta li je, da je to posledica adrenalina najvise, da je potpuno normalna stvar i da ne brinem. Zapravo i nisam brinula, setila sam se price sa porodjaja drage M…

Onog trenutka kada sam ugledala Aleksu znala sam da ne zelim da se odvojim od njega ni trenutak. Pitali su me za sta sam se odlucila – kao iz topa rekoh “Baby friendly”.
2 sata nakon porodjaja I. i ja se rastajemo, odvoze me u sobu na drugom spratu. Na ruci mi je narukvica sa brojem 4166, nas znak raspoznavanja narednih dana.

U sobi sam sama, taman cu se malo odmoriti. Jos uvek sam pospana ali od prevelikog uzbudjenja ne uspevam da zaspim. Dolazi babica koja je dezurna. Proverava kako sam. Divna je. Makedonka, crnokosa, starija… ostala mi je u najlepsoj uspomeni… ona i jos jedna pedijatrijska sestra, ali o njoj naknadno.
Ni jednoj, nazalost, ne znam ime.
Ustajem do toaleta uz njenu pratnju, moram da piskim, takav je obicaj ali ja ne mogu. Vraca me u sobu i kaze da je pozovem kada budem mislila da cu moci… tesko mi je da disem, pluca kao da nisu moja. Gledam se i ne prepoznajem svoje telo. Nema stomaka…. Neobicno mi je.

Veceru preskacem, jos sam sveza, ne smem da jedem. Vreme prolazi, ne donose mi Aleksu jos uvek, cudno mi je. Cujem se sa I., imam utisak da je on jos pod vecim utiskom od mene. Toliko mi je drago sto je prisustvovao rodjenju svog sina…

Koraci.. neko dolazi hodnikom. Zena, mladja, satirana, nosi naocari. “Jeste li Vi ta i ta” izgovara moje ime i prezime. Potvrdjujem.

A onda, njene reci koje nikada u svom zivotu necu zaboraviti… onako sa vrata kaze mi:

“ ZAO MI JE MAJKO...”

- prestala sam da postojim, da disem u tom trenutku… evo ponovo su mi se oci napunile suzama, samo kad se setim!
Nastavak recenice je bio “... sto mama koja se odluci za baby friendly ne moze odmah da bude sa svojom bebom”

Sok. Neverica. Ne razumem je. O cemu ona prica? Zasto ne mogu da budem sa svojom bebom?

“Sta… sta nije u redu?” jedva sam spojila recenicu. Objasnjava mi da su pratili Aleksu i da od kako se rodio non stop stenje. Uradjen mu je UZ srca i pluca, nalazi su OK, oni ne znaju sta mu je. Pitam je hoce li biti u redu, ona kaze da to ne moze da mi potvrdi, ne zna odgovor. Na kiseoniku je, u inkubatoru. Odlazi. Placem. Placem kao sto niko nikada plakao nije. Zovem I. kroz suze mu pricam sta je bilo. Ne mogu da prestanem. Place i on. Pokusava nesto da sazna sa strane, meni ne polazi za rukom.

Lose mi je od anestezije, lose mi je zbog mog deteta. Ne spavam. Njegova slika mi je non stop u glavi. Gledam u fotografiju koju smo par sati ranije napravili, jecam. Negde oko 1 nocu me je savladao umor, zadremala sam. Oko 5 dovoze mi cimerku. Ispostavilo se da mi je komsinica, zivi u zgradi preko puta moje…. Kako je svet mali…

Ne mogu da sacekam vizitu, sestre ne smeju da mi kazu nista bez dr. Imam utisak da mi je jos gore nego prethodnog dana. Pluca me i dalje bole pri svakom udisaju, jos uvek imam vrtoglavicu… kad pojedem nesto verovatno ce mi biti bolje… ali kako da jedem kad ne znam kako je moja beba? Nije mi ni docega.
Vizita.
“Divna” dr dolazi sa drugom, predaje smenu. Komentarise “Ovo je mama koja je digla citav Beograd na noge zbog svoje bebe”. Ne verujem sta cujem. Druga dr je fina, kaze mi da moze otac bebe da dodje da je vidi u 12h. Objasnjava mi gde da je potrazi. Saznajem posle da je to nacelinica.
Pitam je da mi objasni sta je sa Aleksom, kaze da je situacija stabilna i ako bude ovako kako je od jutros nece biti potrebe za kiseonikom i donece mi ga popodne. Ozarilo me sunce. Da mogu poljubila bih je! Po prvi put sam se nasmesila od juce popodne.
Cimerka je tu sa svojom devojcicom, kaze da ne moze da istrpi da vidi zeta (odmah ga je rezervisala :)) Hrabri me, divna je. Prica mi kakav joj je bio prvi a kakav drugi porodjaj, ne bi li mi malo prekratila vreme.

Podne je. Zove me I. ubrzo nakon toga. Osecam mu po glasu da place. Srecan je. Izvadili su A. iz inkubatora I pokazali mu ga. Ubedjen je da ga je gledao iako prakticno ne vidi. Ja ne mogu da sacekam popodne. Zapitkujem koga stignem “Kad ce, kad ce”… vec se uveliko smracilo kada sam cula korake. Znam da ga donose, osecam to. Nasmejana sestra ulazi, nosi moju veknicu sa sobom. Umotan je u pelenu, miran je, ne place. Daje mi ga. Placem kao kisa. Grlim ga, ljubim ga. Ne zelim da ga pustim. A on prvo nije hteo da siki. Doneli su ga nahranjenog, znaju da mi mleko jos nije krenulo. Tu noc nisam spavala… od uzbudjenja.

Nedelja, treci dan. Jutro je. Soba jeste zuckastih zidova ali nevezano za to i Aleksa je zut. Komentarisem sa cimerkom da je verovatno dobio zuticu. Dr koja je u viziti sumnja na isto. Radice mu bilirubin pa ako bude potrebno sledi suncanje. Da, potrebno je. Dolaze da mi kazu da je dobio zuticu ali da je to normalno, narocito ako se uzme u obzir cinjenica da sam ja Rh neg. a on poz.

Nakon posete donose ga Ivanu da ga vidi lepo. Drzimo se za ruke, ne pricamo. Nema tih reci kojima se moze opisati ono sto osecamo i to oboje znamo.
Ide na suncanje. Smesan je sa svojim “naocarima” od gaze. Krenulo mi je mleko, kolostrum, pao mi je kamen sa srca. Mladi gospodin siki, pokusava barem. Mali je, brzo se umara ali dobar je, ne place kao drugarica mu iz sobe. Pitam kroz salu pedijatrijsku sestru da li moje dete zna da place. Kaze “Budite srecni sto je takav”… I jesam.

Ponedeljak, kontrola bilirubina. Govorim dr da imam utisak da on jos uvek stenje. Obecava da ce uraditi rtg pluca. Cujem ga da place dok mu vade krv. Tako tuzno place, srce mi se cepa. Dolazi dr da mi kaze da je vrednost bilirubina skocila i da su moje sumnje bile opravdane.

“Majcino oko sve vidi, majcino uho sve cuje”

– njene su reci. Aleksa ima porodjajnu pneumoniju, progutao je plodovu vodu na porodjaju i nesto pokupio uz nju. Ponovo placem. Kaze da cu morati da sidjem na klasicno odeljenje – nema svrhe da budem na baby friendly-ju jer ce morati da ide ponovo u inkubator, poluintenzivna nega. Prica mi koju ce mu terapiju prepisati, kaze da ce napomenuti da mi daju pumpicu i da hrane Aleksu mojim mlekom.
Pitam Boga zbog cega, molim se.

Nakon posete spustaju me na prvi sprat… a tamo je potpuno drugacije. Prljavi wc, zene koje unutra puse, otvaraju prozore i nakon pusenja ih ne zatvaraju… razbolela sam se tamo.
U sobi sam sa jednom mladom mamom, napunila je tek 22, preplasena je. Pricam joj o Aleksi, objasnjavam joj sve i svasta, vidi se da nije mnogo citala o dojenju, bebama. Pokusavam da joj odgovorim na pitanja, pokusavam da svoje misli skrenem… ne polazi mi ovo drugo za rukom.

Dozvolili su mi da ga svako vece obidjem kad dodje nocna smena. Ne mogu da docekam taj trenutak.
Ponedeljak… utorak … zivim za to da dodje nocna smena da ga vidim. Dani teku sporo. Izmuzavam se, mleka imam u izobilju, zahvaljujci L. i Dj. ponajvise koje su mi pomogle savetima. Treba da se pazim da ne dobijem mastitis. Cuvam se. Obavljen je ginekoloski pregled. Mogu da idem kuci kaze dr koji me pregledao (cuveni Imerce). Kazem da ne mogu, zbog bebe.

Sestra koja je trebala da me vodi kod Alekse ranije jer joj je tako dr rekla zaboravlja. Ostaje da cekam nocnu smenu da ga vidim. Dolaze. Obecava mi posle podoja u 20 h da ce me odvesti. Cekam… dolazi po mene. I onda, ono sto nikada necu zaboraviti. Ta mlada sestra, andjeo, tako sam je dozivela tada pita me da li zelim da ga dodirnem na trenutak. Moje oci pune suza su joj sve rekle. Otvara mi inkubator, mazim moje malo cedo. I dalje ima povez preko ociju zbog foto terapije ali me oseca. Stavila sam ruku preko njega, smirio se. Pitam je da li moze da mi kaze bilo sta o Aleksinom stanju. Rado ali ne sme. I ovo nije smela, ali je Aleksa popodne skinut sa kiseonika pa je zato malo zaobisla pravila.

Sreda ujutru – doneli su mi ga na podoj. Nisam ocekivala. Pitaju s vrata “Beba 4166, cija je?” Ja ne verujem. Pitam da ponove broj. Vidim ga sa povezom preko ociju, pocinjem da placem od srece. Sikimo, mazimo se. Moj zivot u bolnici poprima novi smisao. Zivim do momenta kada ce naredni podoj. Zutica i dalje ne prolazi, bilirubin stagnira.

Cetvrtak - poboljsanje, petak – konacno lepe vesti, kaze dr da sutra idemo kuci. Presrecna sam. Javljam i taji vesti. Konacno moze i on da odahne malo, prethodnih dana je bio mozda jos u gorem stanju nego ja, odvojem, bez mogucnosti da nas vidi, obidje.

Subota. Ne mogu da docekam podne. Jutarnja vizita.
Dr Kostic je dezurna. Zamolim je da proveri moju epiziotomiju, imam utisak da nesto nije kao sto je bilo prethodnih dana. Pregleda me. Zeli da me zadrzi, totalno se rascvetala! Pocinjem da placem. Ne mogu da verujem da sam toliki baksuz. Gleda me. Pita me ima li nekog da mi odrzava ranu do 3.1. kada ona ponovo radi, da dodjem na kontrolu i da mi stavi kopce… Ma ima, kako nema, samo da ne moram jos jedan dan da provedem u bolnici. Tako je i bilo.
Po Aleksu i njegovu mamu su dosli deda i tata. Ne zna se koji je bio uzbudjeniji. Nekako smo se prevezli, on u ogromnoj nosiljci (u koji vise ne moze da stane) i ja sedeci ukrivo…put naseg malog doma…

The rest is history, sto se kaze…

Apartmansko naselje "Beba u stomaku"

Mon, 29 Oct 2007 12:42:00 +0100

Malo slicica vrtiguzovog devetomesecnog apartmana ...

Pripreme za veliko finale

Mon, 29 Oct 2007 12:21:00 +0100

iliti TRECE TROMESECJE

XXIX nedelja

Sa pocetkom 29. nedeljice desile su se i dve bitne stvari:

1. Krenula sam ponovo na posao
2. Krenula sam i na psihickofizicku pripremu trudnica u Gradskoj bolnici

Sto se posla tice, meni je apsolutno fenomenalno. Toliko su svi ljubazni i predusetljivi da ne mogu da vam opisem! Imam direktorku kakvu samo pozeleti mogu!
Vezbice su mi super. Za sada mi jos uvek deluje sve tako neobicno i imam utisak da nikad necu nauciti te tehnike disanja i naprezanja, ali verujem da su svi imali takav utisak na pocetku. Babica koja nam drzi vezbe je super, bas sam zadovoljna.
Po prvi put sam zapravo cula kako izgleda kad krene porodjaj... koje su faze, sta treba raditi, sta ne u tim prvim momentima... Za sada nas je 6 u grupi, od toga 2 koje su vec blizu finisa, 2 kojima je termin krajem decembra i nas dve, koje po terminu kaci pocetak januara.

Jucerasnji dan mi je dao novi razlog za brigu - iz cista mira, odjednom mi je skocio pritisak sa nekih 100/60 na 140/90. Jako sam se uplasila. Ne toliko za mene, vec iz razloga sto znam da to moze jako negtivno da utice na bebu. Videcu da li cu da odem do dr danas (ako mi pritisak bude ponovo toliko visok) ako ne - sutra ujutru. Ne znam... mozda sam bila premorena, prethodnu noc sam spavala svega 3-4 sata, pa isla na vezbice... nisam pametna. Uopste mi je se ne svidja ideja da pijem Bensedin i trujem moje cedo, gledacu sa njom ako ikakve sanse ima da to ne pijem.

XXX nedelja

U utorak su poceli da mi se javljaju neki cudni bolovi koji su kulminirali u sredu te sam na kraju, eto, imala priliku da se upoznam sa dr Hajdukovic i pre nego sto sam planirala. Stekla sam zaista jako pozitivno misljenje o njoj i volela bih da ako se dogovorimo ona vodi moj porodjaj danas sutra kad bude.
Sto se mog straha oko grlica tice bio je bezrazlozan, sa njim je sve u najboljem redu, medjutim zbog kontrakcija koje sam imala preporucila mi je da obavezno svaki dan 2 sata odlezim pre podne i 2 sata posle podne. Malo mi je promenila i terapiju koju sam imala do tad (Ukljucila je Utrogestan vaginalno) uz komentar da ako ne osetim poboljsanje u narednih 10-ak dana dodjem da malo odlezim u bolnici... srecom poboljsanje osecam, al' malo kasnije o tome.
Preporuceno lezanje je svakako samo jos jace uticalo na to da od naredne nedelje konacno odem na bolovanje.

XXXI nedelja

Moram da se pohvalim da moja terapija izgleda deluje! Bogu hvala od srede gotovo da i nemam kontrakcije! Bude ih negde 5-6 za citav dan, sto je extra, obzirom na to da mi se desavalo da ih toliko samo bude vezanih u vecernjim satima.
Jako sam srecna zbog toga, pre svega zbog mog malise, jer u citavoj toj prici oko kontrakcija ja i jesam bila najvise zabrinuta kako sve to deluje na njega.
Bas sam pricala i sa babicom koja nam drzi vezbice na tu temu - kaze ona da u principu te kontrakcije ne mogu da uticu toliko lose na bebca ali odobrava moje ukljucivanje disanja, jer ako nista drugo vec sad vezbam za "real thing".
Kad smo vec kod moje mrvice, kako smo ga MM i ja na pocetku price nazvali od miloste, on i nije mrvica.

Ovih dana je mnogoo aktivniji nego ranije i osecam po udarcima da je ojacao. Sinoc sam po prvi put jasno videla kako se mala izbocina krece po citavom mom stomaku... samo mi glupo jer ne znam sta je to bilo!

Onako okruglo, pravilnog oblika, duz citavog stomaka uzduz i popreko... Sta god da je, preslatko je, ja se sva raspilavih gledajuci u stomak, mislim da ce MM da sizne od mene i mog konstantnog "joj, vidi, vidi ovo..."

Eh da! Moram mog sina malo i da kritikujem - ne dozvoljava mi dete da legnem na bok pa to ti je, tvrdoglavo malo magare, ljubim ga ja!
Uvece, kad krenemo na spavanje ja se lepo namestim na levi bok, ma, ne prodje minut eto njega kako se buni, ne odgovara mu poza, sve me prsticima bocka... ja se premestim na desni bok, on miruje nekih 5 minuta i opet ista prica! I ne vredi mu objasnjavati da mama mora zbog njega na boku da lezi, jer je to najbolji polozaj... na kraju odustanem, legnem na ledja i tako spavam :( Vec sad se zna ko ce biti glavnokomandujuci u kuci, lepo on to najavljuje unapred.

Sto se mojih trudnickih simptoma tice, plopnuo mi je sinoc pupak konacno (ja mislim, MM kaze da nije jos, al’ sta on zna), izasao mi je prvi hemoroid, ledja me ponekad od lezanja jaaaako bole, ali sve u svemu, hvala Bogu, jos uvek nemam problema sa spavanjem... samo da tako ostane jos malo!
Sledece nedelje bih trebala da odem u bolnicu na UZ (jos uvek ne znam kod kog cu lekara posto Hajdukovicka ne radi naredne nedelje u ambulanti) pa cemo da vidimo koliko je malisa porastao u prethodne 4 nedelje.

XXXII nedelja

Oni koji mozda trce ili prate Beogradski maraton znaju kako ide trasa istog. Elem, MM vec godinama unazad trci polumaraton.

"Sad si otprilike skrenula iz Milentija Popovica i ides ka Brankovom mostu. Izgleda ti kao da je ogroman put jos ispred tebe, a zapravo nije. To si ti na pocetku osmog meseca"

bile su njegove reci u subotu uvece, dan pre nego sto cemo po nedeljicama uci u ovaj famozni 8. mesec.

"A na kom mestu pocinje deveti?"

pitala sam ja, uplakana (taj dan smo isli prvi put do Gradske u ambulantu zbog grceva sa kojima se borim vec danima).

"9.mesec ti je otprilike Mek na Zelenom vencu. Kad stignes do njega onda je sve lako, znas da imas jos samo malo i na cilju si".

Ove godine sam ga upravo na tom mestu cekala dok je trcao, zaista ne izgleda tako daleko... doduse ja sam isla precicom.:)
Tek sam koji dan u osmom mesecu, a izgleda mi ka svi oni meseci koji su iza mene zajedno. A ovi grcevi koje osecam mi uopste ne olaksavaju posao...

Kako moji grcevi evo traju vec sesti dan za redom bez namere i najave da ce prestati juce mi jednostavno nesto nije dalo mira, morala sam da odem do dr da vidim da li je sa bebcem sve OK. Kapiram da to grcenje ne moze nikako biti dobro za njega, meni je neprijatno a mogu misliti kako je njemu, on je malecki, sklupcan u tom mom stomaku i ovako nema dovoljno mesta, a kad krenu grcevi mogu misliti koliko tek onda apartman postaje uzak za njega.
Bas kao i pre 2 nedelje dr Hajdukovic nas je primila u svojoj ordinaciji u Bel Medicu. Prvo me je ispitala kako se pokazala terapija protiv kontrakcija u dosadasnjem periodu, a onda sam joj detaljno izlozila moj problem.
Njena prva reakcija je bila pomalo razocaranim glasom "Pa, eto vidite ipak nije dobra terapija, cim vi imate kontrakcije". MM i ja smo je onda malo ubedjivali da to sto ja osecam meni zaista ne lici na kontrakcije koje sam imala (znaci ono klasicno "rast i stvrdnjavanje stomaka"...blabla o cemu smo se sve koje smo isle na PFP vec dovoljno naslusale).

Pomalo je nezahvalno objasnjavati senzacije koje osecamo, svi mi drugacije dozivljavamo neke stvari... i ko zna, mozda ovo i jesu neke kontrakcije, ali ja zaista iskreno mislim da nisu... jer da jesu onda cu ja biti jedina trudnica koja se poradjala nedeljama!
Na kraju smo presli na UZ da vidimo kako je Aleksa i kako je napredovao. Ona je bila jako zadovoljna onim sto vidi, detaljno ga je pregledala, pokazivala nam nogice, rukice, prstice, bubrege, besiku, pluca, srce, pupcanu vrpcu, kicmu... sve je to sasvim OK.

E, jedino sto mali nije hteo da saradjuje, nikako nismo uspeli da ga ubedimo da nam prikaze lice. Okrenut licem ka mojoj kicmi spavao je i tek bi se ponekad promeskoljio u fazonu

"Sto ste dosadni, ostavite me na miru, zar ne vidite da uzivam".

Sada imamo negde oko 1758 gr, znaci za pune 4 nedelje moja ljubav je napredovala punih 700 gr i vise nije tako mali decak! I dalje prednjaci glavicom na dole, i sad je u onom polozaju koji sam cesto imala priliku da vidim na slikama. Nogice su mu skroz gore, kod glave i tako sklupcano pile moje leskari.
Zaimljivo je da dok mi je dr radila UZ moja creva su jaaako burno reagovala, a cak i na UZ je zabelezila komesanje tj. gasove sto nas je nagnalo na zakljucak da ipak tu nesto nije kako treba sa peristatikom creva.
Ono sto mi je predlozila jeste da uradim koprokulturu i obzirom na to da svakako idem u Gradsku u ponedeljak, kad mi je zakazan UZ kod nje da joj ponesem rezultate pa cemo videti sta i kako dalje. Za to vreme da pijem Probiotic kasule i jogurt bogat bifidusom, veruje da ce to malo poboljsati situaciju. Takodje, pomenula sam joj i kolacic sa senom, rekla mi je da to definitivno izbacim iz upotrebe (vec uradila dan pre toga) pa cemo videti hoce li biti poboljsanja.
Krajnja solucija jeste da me prikace na CTG u toku noci i prate sta se desava, ali to mislim da nije izvodljivo nigde osim u bolnici....

U svakom slucaju jesam malo mirnija sad kad znam da malisa lepo napreduje, al' da kazem da sam se umirila skroz - daleko od toga.

Videcemo sta ce se desavati u narednim danima, drage nase tete bicete informisane u svakom slucaju.

12. novembar 2006. – kraj XXXIII nedelje i komplikacije

Ovo je poruka koju je moj muz ostavio na forumu gde sam vodila dnevnik trudnoce.

S. je u gradskoj bolnici lezi,danas popodne oko 17:45 krenula se kontrakcije, prvo na 8 min. pa posle sve cesce otprilike na minut i po. Otisli smo do Gradske bolnice i posle pregleda je konstatovano da je otvorena 3 cm. Sto je zapanjujuce kontrakcije uopste nisu bile jake i pretpostavljaju da je sve to krenulo zbog peska u bubrezima i urinarne infekcije posto je konstatovana neka strafilokoka na zadjem ispitivanju urinokulture zbog cega je i pocela pre nekoliko dana da pije amoksicilin. Elem, sad blago krvari i prima gynipral intravenozno.Trenutno je prikacena na CTG pa cemo da vidimo, inace kontrakcije su se proredile.

16. novembar 2006. – Piskaranje trudnice iz bolnice

Kao sto je I. vec napisao kontrakcije su krenule iz cista mira u nedelju popodne. Bese mi malo cudno, ali sve racunam proci ce, da bih u neko doba shvatila da mi se stomak steze mnogo cesce nego sto bi trebalo. Izmerim jednom 1,5 min., rek'o sama sebi "ma nisi dobro… ajde ponovi",druga 1,5 min., treca.....negde oko desete smo se zabrinuli,ali sve nesto racunam lazne su, stace kod 16-17 sta cu bez veze u bolnicu. Sipak! Posle 20 u kontinuitetu sedosmo u taxi i pravac Gradska bolnica, a tamo, necete verovati na prijemu dr. Imer koji me je pregledao pre par nedelja! Mislim, koja je verovatnoca da se to desi?!?

U svakom slucaju, saslusao me je, odmah pregledao i rekao da ostajem u bolnici - 3cm otvorena, prakticno porodjaj je "knjiski" krenuo, a oni ce dati sve od sebe da ga prolongiraju koliko god je moguce.

Iako sam posle njegovog pregleda prokrvarila i imam utisak da mi je ispao famozni krvavo - sluzavi cep, u sustini necu da gresim dusu. Ispao je vrlo korektan i cak ljubazan. Odveo me je licno na patologiju i dezurnoj sestri sve potanko objasnio i kad sam se smestila otisao je na odeljenje na kom je bio dezuran.

Odmah mi je uiradjen CTG. Kaze mi danas sestra koje me je primila to vece "Verujte, ja sam mislila da cete se tad poroditi". Samo sam se nasmejala i rekla

" I ja sam"

Bogu hvala tokoliza je relativno brzo pocela da deluje, tako da svi ono koji tvrde da gynipral ne moze da pomogne kod prevremenih porodjaja - na sopstvenoj kozi sam osetila - MOZE! Da budem iskrena nije mi bilo svejedno sto ce me prikljuciti ( nekad ne valja ni previse citati iskustva drugih, uplasi se covek ) medjutim, ponovo Bogu hvala, podnela sam ga sjajno. Nikakve nus efekte nisam imala, samo mi je prve noci malo zalupalo srce, ali sve se na tome zavrsilo.
Sutradan uvece je dosla sada mogu slobodno da kazem i zvanicno moja doktorka, Gordana Hajdukovic - Obradovic, koja mi je ukljucila u terapiju i te inekcije za brze sazrevanje bebinih pluca, just in case. Kaze mi danas kad smo nesto razgovarale " Izdrzite bar punih 36 nedelja" - rekoh joj "Dr. da se JA pitam izdrzala bih i 42 ako treba, ali mislim da vise nista ne zavisi od mene". Ja bukvalno lezim 20h dnevno, ako ne i vise… mirujem, uzimam terapiju redovno a bice onako kako je onaj gore bude odlucio. Ja sam skupila noge i ne dam bebcu napolje, a koliko cu biti uspesna u toj nameri - videcemo.:)
U svakom slucaju danas sam presla na gynipral tablete 6x1,verapamil 3x1. Dok vam pisem ovo upravo deluje ta koju sam uzela bez verapamila. Podnosljivo je sto se tice bolnice, osoblja i svega ostalog,mogla bih citavu stranu da ispisem ali necu da davim.

Trenutno smo u sobi ja i jos jedna cigancica,preslatko 19-godisnje dete, inteligentna, ma k’o secer je. Ona ce valjda ostati do ponedeljka tako da do tada pratim Velikog Brata - koji sam freak morala sam i da glasam za povratak Maje u kucu. Ako cu da gledam bar da mi bude zanimljivo.

Do sada sam imala incident sa jednom sestrom,ali ta krava nije vredna pomena,bice i ona jednog dana trudna boze zdravlja pa ce se mozda setiti kako je ispala skot.
Doktori nisu precizirali koliko cu ostati,ali verujem do ulaska u 9. mesec,ako bog da,valjda cemo izgurati do tad.A o njima - doktorima mogla bih posebnu temu da otvorim i ispisem ali necu.;)

28. novembar 2006. - malo tracarenja

Danas je 16-ti dan kako sam primljena u bolnicu,i zvanicno smo usli u 36-tu nedelju..

Prethodne nedelje su mi isli na nerve doktori, kako koji dodje ujutru tako resi da mi smanji dozu ni ne citajuci istoriju bolesti. Naravno posledice toga + sto sam sama selila stvari iz jedne u drugu sobu ( radila je ONA sestra,vec sam je pominjala ) - rezultat: ponovo 3 dana tokolize. Sad su valjda konacno resili da me vise ne drndaju. Jutros je bio dr. Luzajic u viziti (on je i rekao da ce me drzati do porodjaja )i covek je ispisao terapiju do petka. Po nekim mojim proracunima bas tad i ulazim u 9-ti mesec,po njihovom to je narednog utorka. U svakom slucaju dr. Hajdukovic je bila dezurna u nedelju i ukratko rece zena i taj dan da se porodim ne bi bilo strasno,ali isto tako da bi bilo dobro da se strpim do punih 36 nedelja. Nikako da shvate da sam ja strpljiva ali da ovo moje bebce zuri. Da se ja pitam rado bih bila i Georgina.:)

Ono sto je zanimljivo jeste da trenutno uopste nemam strah od samog porodjaja koliko od svega sto nas ceka nakon toga....

Sto se desavanja u samoj bolnici tice,sta da vam kazem.Trudnice dolaze i odlaze,neke na porodjaj neke kuci,a ja sam postala deo inventara.
Prethodna nedelja je bas bila zanimljiva u jednom drugom smislu - imala sam priliku da cujem kako to dr. najavljuje porodjaj koji je krenuo.

Naime, u noci sreda na cetvrtak, kod mene u sobi su dve Georgine dobile porodjajne kontrakcije, kao i jedna u sobi do nase. Ne treba reci da oka nisam sklopila tu noc. Devojka pored mene nije isla na vezbice i vidno se namucila (nije znala sta je snaslo, niti kako treba da dise ). Negde pred jutro u neko doba prolazi dr. Bojovic hodnikom ( moje 2 cimerke je konacno poslao u porodiliste, obe 5 cm otvorene )i u jednom trenutku se u onoj tisini samo cuje "SILVI (sestra) PORODJAJ!" Ljudi moji,meni bejase smesno. Odjednom se njih 5 sestara sjurilo niz hodnik.U pitanju je bila 4. porodilja,inace drugorotka, koja se eto nekih sat vremena pre toga pozalila sestri da ima bolove, ali su svi bili u fazonu "Sad ce vizita". Porodjaj je krenuo karlicno, ladno su njene cimerke videle bebinu nogicu kako je krenula da izlazi! U tom trenutku mi bas bese smesno, ali je veliko pitanje da kli bih se smejala da sam se zadesila tamo.

Zurka se ponovila i naredno vece jer su kontrakcije krenule dvema koje su zadrzane samo preko noci zbog CTG-a. Jedna od njih je bila jos i dobra, podnela je sve manje vise ok, ali ova druga (slucajnost ili ne, ni ona nije isla na vezbe), plakala, stenjala, kukala, svadjala se sa sestrom da bi na kraju u pola 6 ujutru nazvala svoju dr. i ko zna sta joj je sve napricala jer je zena zvala dezurnog dr. i sestru i insistirala da ovu spuste u porodiliste. Ispostavilo se da je spustena bez potrebe jer je u tom trenutku bila otvorena svega 1 prst ili kako sam konacno odgonetnula 2 cm.

Posle toga sam vec bila u fazonu "Ako mi dovedu i tog dana nekog ko treba da se porodi, porodicu se i ja uz put".

Srecom - nisu. Tog dana je dosla FE-NO-ME-NAL-NA devojka, koja je doduse primljena samo na jedan dan zbog CTG-a, ali je ubedljivo najbolji utisak ostavila na mene. Samo se nadam da cemo se sresti jos posto bi u petak ponovo trebalo da joj rade CTG.

Za kraj moram da pomenem i cigancicu koja je danas otpustena - ljudi moji, sebicnije stvorenje ne videh skoro! I ne moze niko da kaze da to ima veze sa godinama, posto ima jos jedna i obe imaju po 19 a nebo su i zemlja ( mislim da sam vec ranije pisala o mojoj bivsoj cimerki cigancici Mariji ). Elem, ova vam je ljudi primljena zato sto je prokrvarila posle sex-a sa muzem (koji inace ima 15 godina! ) Na predlog da se suzdrzi od toga neko vreme, dok joj ne kazu da je sve ok sa bebom komentar je bio "Ne pada mi na pamet, to je prirodna stvar, istrpece beba!" Savet da ne jede preslanu hranu - "Jeste, boli me uvo, treba da umrem od gladi zbog bebe"...a da ne pominjem redovno komentarisanje hrane u bolnici - "Zasto da jedem bolesnicku hranu kad mi je mama donela pecenje?!?" Sreca pa nisam bila u sobi sa njom, inace da jesam verujem da bih od nje dobila kontrakcije!
Mogla bih ja ovako do sutra, ali je dosta bilo tracarenja za ovaj put.

XXXVIII I XXXIX nedelja

Kao sto sam naziv kaze, eto nas i u 38. nedelji (da mi je neko 12.11. rekao da cemo dovde dogurati ne bih mu verovala), iscekujemo dolazak naseg malog vrtiguza. Vec sam rekla u onim pisanijima iz bolnice volela bih ja da on saceka i termin, medjutim videcemo da li ce poslusati mamu i tatu ili ne.
Inace, moj dragi i ja smo poceli da primenjujemo "obrnutu psihologiju" vec sad sa nasim bebcem. Posto je vec sad u stomaku tvrdoglavko i svojeglavko, onda bar nek bude jarac u horoskopu kako bi i trebalo po terminu pa da ga "pravdamo" kad malo poraste u fazonu "Pa, jarac je, nije ni cudo". Eto, tako smo mi poceli od ponedeljka da mu pricamo kako treba da gleda da ne bude jarac i da pozuri. Za sada nas ne slusa... mogao bi tako da nas ne slusa jos jedno 7-8 dana, sta bi mu falilo :)

Sto se naseg vrtiguza tice, on ovih dana ne sutira kao sto je radio ranije, ali osecam meskoljenje non stop. U prvi mah sam pomislila da se primirio jer se sprema za grand finale, medjutim onda sam malo razmislila i skapirala da je apartman ipak tesan za njega (koliko god se cinilo po slikama da nije)

Omiljena fora mu je ovih dana da me bode laktom (to ja pretpostavljam da je lakat jer je siljato i malecko). I. je prvo bilo cudno sto skacem svaki put kad me "ubode" a onda je i on sinoc imao prilike da se licno uveri kako to izgleda.... najsladji nas lakat na svetu, neka ga samo nek bocka!
Zao mi je sto mi nisu u ponedeljak pre nego sto su me otpustili uradili UZ, cisto da znam koliko je prasence sada, ali dobro, kapiram da je vec presao 3 kg, a ako budemo izgurali citav termin, ko zna, mozda dogura i do 4 - na mamu ( ja imala 4200, kaze moja keva u porodilistu kad su me donosili na podoj ja u jednoj ruci, dve bebe u drugoj:))

Inace na brzinu samo da iskuckam otkud to da su me pustili - u nedelju je moja dr bila dezurna ceo dan, a ja srecna k’o kuce, bila sam u fazonu "Bas lep dan za porodjaj"
Dosla zena u vizitu, pita kako sam i onda iz cista mira kaze mi "Mlada damo, jel bi ti malo kuci?"

A meni oci ko sarme iskocile, samo je gledam i trepcem.

"Pa ja bih ako Vi mislite da mogu", bese odgovor k'o iz topa. Kaze ona meni u fazonu u redu, sutra ujutru cu te pogledati pa ako je sve ok ides, a ja i dalje samo trepcem od srece. Videla ona moju facu pa na kraju odluci da me pregleda nakon vizite. Joj, da li treba da kazem koliko sam srecna bila kad mi je posle pregleda na onoj listi stavila strelicu za izlazak!!! Kazem ja njoj usput da je Luzaic (nacelnik) rekao da ce da me drzi do porodjaja, a ona meni lepo na to da ako bude nekih problema zvrcnem nju i da ce ona porazgovarati sa njim. Ponedeljak ujutru sam jedva docekala, budila sam se na svakih pola sata da vidim koliko jos ima do vizite. Dosla i vizita a nacelnik kao da ne vidi onu strelicu (!) samo prokomentarisao da sam skinuta sa terapije. Kazem ja njemu da je dr. Obradovic rekla da mogu kuci, on me pogleda, kaze "Jel rekla?" Reko' "Jeste", on na to rece "Pa dobro onda kad krenu bolovi vi dodjite da Vas porodimo" a jaaaaaaaaaaa …. Da sam mogla poskocila bih od srece!

Pre nego sto sam otisla odradila sam ono sto sam zacrtala sebi a po pitanju one guske Snezane, sestre sa kojom sam imala non stop incidente... lepo sam ispala najveca tuzibaba i prijavila je glavnoj sestri! Ja se pozdravljam sa ovim sestricama koje su se zadesile taj dan na odeljenju (divna deca stvarno) kad nailazi glavna sestra. Ja onako fino reko' da se pozdravimo, imate divno osoblje za svaku pohvalu a ona razvukla kez od uva do uva, ali je ubrzo nestao. "Osim sestra Snezane, ona ne zasluzuje da bude ovde", zavrsila sam. "STO?" U kratkim crtama joj objasnim kako sam 2 dan po dolasku cekala na tokolizu 45 min, pokusala ona nju da opravda kako mozda nije dr napisao terapiju, na sta sam se ja samo nasmejala i rekla "To je bilo posle vecere" ;)
Posle sam se cula sa jednom od cimerki, kaze i ona je uradila isto. Ispricala je svoj slucaj i usput pomenula da i druge pacijentkinje nisu njom zadovoljne ali da se jednostavno plase da bilo sta kazu... sto i jeste istina. Pitam se pitam se da li je uopste dobila neku packu posle toga. Al' dobro, Sneza ostade samo jedna jako ruzna uspomena koja ce vremenom izbledeti...

Najsmesniji momenat pri otpustu mi je definitivno bio kada sam otisla po otpusnu listu, ulazim u tu famoznu sobu 14. kad tamo, ni manje ni vise pogodite ko? Dr. IMER!!! :)) Vidim ja covek me sve nesto zagleda, merka, pomislih u sebi "Boze sta mu je" kad na kraju on prokomentarisa onako na glas "Sto ste vi meni poznati". Objasnim ja njemu lepo da me je u 33-oj nedelji primio sa dijagnozom "Preteci prevremeni porodjaj" i da sam sad punih 37. nedelja i da su me pustili par dana da odem kucici, zahvalim mu se na savetima koje mi je dao te dvanaeste novembarske veceri kad on meni ni pet ni sest kaze "To, mala, baci kosku!" I stavi ruku covek a ja stacu, bacih kosku i poceh da se smejem. Mnogo mi simpaticno bilo. Posle su jos 5 minuta on i sestra komentarisali kako sam junak i bravo i svasta nesto jos, samo sam se smesila, sta cu :)

Kad sam stigla kuci mene stigose emocije, plakala sam k’o najvece dete - od srece, naravno. Mislim da ja zapravo sve do tog trenutka nisam bila potpuno svesna sta mi se sve izdesavalo i koliko mi je zapravo taj mesec van kuce tesko pao. Prioritet je bio zadrzati bebca u stomaku sto duze, ni o cemu drugom nisam razmisljala!

I tako ja sad uzivam u mom lepom domu, iscekujuci dolazak bebca na svet... ne forsiram se previse, uglavnom leskarim, ali ipak sam uspela da ispeglam posteljinu za krevetac, a lepili smo i borduricu za naseg Aleksicu u sobi... cisto da kazem da sam nesto uradila :)
Od jutros su me nesto srafile kontrakcije pa sam za trenutak da to mali guzonja najavljuje svoj dolazak ali izgleda da je bila lazna uzbuna... I. i ja smo se dogovorili ako se nista ne desi do subote da idemo u grad da kupujemo stvarcice!

22. decembar 2006., 6:45 h – Pokucala nam roda na vrata

Drage moje,
dok budete citale ovo mi cemo vec uveliko biti na putu za Gradsku bolnicu, a ko zna, za one sto kasnije ustaju mozda bude jos neka lepa vest ;)

Elem, kao sto znate, u ponedeljak smo bili na UZ. Sve sto sam tada napisala stoji… ono sto ne znate jeste to da je dr Hajdukovic konstatovala da je vec vreme da se bebac rodi, obzirom na zrelost posteljice, njegovu velicinu, moje krace cikluse i natecenost. Razgovarali smo jako dugo sa njom (sto se nje tice ona je bila voljna da Aleksa dodje na svet jos koliko sutradan) i na kraju smo se dogovorili da ako malisan sam ne resi da izadje do petka da dodjem u bolnicu, a obzirom na moja vec dobra 3 prsta otvorenosti, da prokine vodenjak i onda da cekamo da porodjaj krene…
Dok pisem ovo (sad je 6:45) jako sam uzbudjena i uplasena i svasta nesto… ne mogu da verujem da cu upoznati moju srecicu Boze zdravlja za nekih 24 h maximum. Vise ne znam ni da li sam sve spakovala, ni kako cu se ja snaci u citavoj toj prici, imam utisak da nisam procitala dovoljno o dojenju, a sa druge strane sam sto se samog cina porodjaja tice jako smirena – ne hvata me panika uopste, u glavi mi je samo to da se moj malisa sto manje pati (nadam se da cu uspeti koliko toliko u tome disanjem koje sam naucila na vezbicama).
I. ide sa mnom i verujem da ce vam on ispisati svoje impresije sa porodjaja cim bude dosao sebi :)
Ne zamerite sto nisam rekla ranije, nismo rekli ni nasima, evo upravo snimamo poruku na sekretarici…. Joj, al’ ce se babe i dede iznenaditi kad budu culi :)

Mislite na nas…

Vrtiguzolomije

Sun, 28 Oct 2007 22:00:00 +0100

iliti DRUGO TROMESECJE, here we come!

XVI I XVII nedelja

Bebica i ja smo se u startu dogovorile da ce 16. nedelja biti posvecena meni a 17. njoj i drzale smo se tog dogovora do kraja.:)
MD i ja smo isli i gledali pozivnice za vencanje, birali (na kraju nista nismo odabrali) ali dobro... ima vremena, doci cemo i do toga. E onda me je sestra od ujaka u sredu iscimala da idemo da gledamo vencanice... pristadoh ja i mogu vam reci da mi je bilo bas zanimljivo. Na kraju sam bila u problemu jer nisam mogla da se odlucim izmedju 5 modela... sta da vam kazem - za sve je kriv blizanac u meni! :)

Narednog dana sam povela dragog za ruku i pravac Piramida. Zajednickim snagama smo izabrali mog potajnog favorita i presrecna sam zbog toga! Valjda se necu ugojiti kao prase do vencanja, za prethodnih 5 nedelja sam dobila samo 1 kg.

Nego moram da se pozalim kako me par komentara iznerviralo oko kupovine vencanice.

Naime, kada sam pricala nekim ljudima da ce MD ici sa mnom da izaberemo vencanicu svi su u fazonu "Pa to se ne valja".

"Izvin'te molim vas a sto se ne valja",- pitam ja njih?

Najgora je bila moja drugarica (pisala sam vec o njoj) koja je na moje

"I. ce ici sutra sa mnom"

BUKVALNO viknula: "NE, jesi ti normalna?!?"
Ja jesam postala sujeverna u trudnoci zbog bebice, medjutim, ovo je, po mom skromnom misljenju - cista glupost.

Druga stvar koja me iznervirala te nedelje jeste opste zgrazavanje ljudi kada pomenemo da ce MD prisutvovati porodjaju... vrhunac je bio biser moje sestre od ujaka pre par dana koja mi je rekla "Stvarno nisi normalna, sta ce ti on, muskarcu nije mesto u porodjajnoj sali". I opet kazem "A zasto?"

Uh, i sad se iznervirah samo kad sam se setila... Vikend je bio posvecen nasoj selidbi, subota spremanje stvari, pakovanje i nedelja kada je KONACNO dosao i taj dan... verujte, kako je krenulo cesto sam se pitala da li ce ikada doci (trebali smo da se preselimo jos sredinom juna).

A onda prelaz sa 16. na 17. nedelju i prva noc u nasem stanu!

Mene su u ponedeljak pocela da boluckaju ledja... na pocetku nisam pridavala mnogo paznje tome, medjutim onda se u sredu na UZ ispostavilo da su ti moji bolovi zapravo blage kontrakcije koje imam na zadnjem zidu materice i zbog toga sam morala da pocnem sa terapijom i evo ne idem na posao vec nekoliko dana. O tome kako sam reagovala na Gynipral ne bih ovde, sve u svemu ne bas sjajno, al' drzim se. Iako sam posle petka na subotu bila resena da prestanem da ga uzimam ipak sam nastavila, jer ako ce to da pomogne mom cedu onda sve drugo nije bitno. Mamica ce preziveti i lupanje srca i drhtavicu samo da je bebac OK.

Da se vratim na UZ - u sredu je inace bio rodjendan MD pa sam se i tu malo istripovala "Sta ako nesto nije kako treba, bas ce mu biti poklon" i slicne klasicne, trudnjacke gluposti... medjutim, ponovo kazem Bogu hvala sve je OK.

Bebac je super, vitalan, jako aktivan (nas maleni vrtiguz) i napreduje u odnosu na svoj uzrast za par dana. Dr mu je uzela merice jer smo u sredu radili i kvadripl test a ja sam nakon toga sve vreme odmeravala velicinu butne kosti moje bebice (tada bila 1.81 cm)

Sve namestam ruke, pa gledam koliki je oblik glave, pokusavam da zamislim moju srecicu kako izgleda, a moj dragi se samo smeska. Inace ja na osnovu slicice koju smo dobili sa UZ odgovorno tvrdim da beba vec sad lici na svog tatu, ali mi se svi smeju i pitaju kako sam ja to uspela da vidim... a ja cudom ne mogu da se nacudim kako oni to pa ne mogu da vide! Isti oblik glavice i ista ustasca ima, potpisujem!
Eh da! Znate da mi nismo zeleli da znamo kog je beba pola... e sipak, doktorka se malo izletela i ja sam sad UBEDJENA da je DECAK!!!

Naime, ona nas je pitala ponovo "Da li zelite da znate pol deteta?" na sta smo mi rekli da ne zelimo, ali sam se ja nadovezala i pitala

"A sto? Jel Vi vidite sta je?"

Ona se nasmejala i potvrdila, uz konstataciju da ipak ne moze da bude 100% sigurna jer je "jos uvek malo". Na to sam se ja nasmejala i rekla "Pa dobro, sad ste nam prakticno rekli da je decak" kaze ona kako ne mora da znaci... mada, nije mi uopste delovala ubedljivo kad je to rekla, tako da eto, po svemu sudeci - jos jedan pisonja na putu (uh, ako je to istina sreci moje mame i sestre MD nece biti kraja, a mi smo u problemu sto se imena tice).
Sto se UZ tice, imam dovoljno plodove vode, posteljica super izgleda, sve je kazem OK osim tih glupavih kontrakcija. Sada dosta odmaram, svela sam sve aktivnosti na minimum pa cemo videti.

U petak smo isli po rezultate kvadripl testa a inace sam radila u medjuvremenu ponovo i krvnu sliku i davala urin na pregled - sto se urina tice konacno se vidi poboljsanje, Bogu hvala na brusnici i Prolom vodi! KS mi je uglavnom u granicama normale, s tim sto su mi crvena krvna zrca na donjoj granici ali je gvozdje i dalje skoro na gornjoj pa me to sad malo buni. Ne znam da li cu morati da pocnem da uzimam nesto od vitamina… videcu danas na kontroli.

Tog dana (21.07.) se desila i jedna jaaaaaaako bitna stvar -po prvi put sam osetila bebca!!!

Kao sto rekoh, isli smo da uzmemo rezultate kvadripl testa pa smo onako usput prosetali do par prodavnica sa belom tehnikom ne bi li pronasli ves masinu i dok smo se vracali prvo sam osetila sa leve strane kao neko blago kuckanje, a onda jos jedan put malo blize sredini stomaka... mislim, ne mogu da potpisem 100% da je to TO ali sve nesto mislim da jeste. Osim ako se moje trenutne kontrakcije ne manifestuju nekako cudno... ko ce ga znati. ;)
Kad smo vec kod bebe, moram da vam se pohvalim da je moje prasence vec 208 gr tesko!!! Kaze doktorka da ce biti bas velika beba…

XIX nedelja

Meni su proradili hormoni u poslednjih par dana... malo malo pa se rasplacem i to za kojekakve gluposti, sama sebi sam smesna.

Bebac je sve aktivniji i aktivniji, stomace je poraslo i sve se pitam kad ce da mi ispadne pupak (sve se nekako nadam da cu se provuci bar tamo do 10-og septembra, a posle nek bude kako hoce). Ne znam ni kako ce mi vencanica stajati ako nastavi da raste ovim tempom.

MD me naravno samo zeza i govori "Rasti, tibo, rasti"... nemam ja nista protiv, da me ne razumete pogresno - nek raste tiba koliko god hoce - i treba da raste, ali posle vencanja! :)

Ne znam kako je drugima ali meni nista nista pa onda u roku od 3 dana hop - poraste bas bas. Za sada se u faci uopste nisam promenila, sve ide u cice i stomak pa ako nista drugo nek barem tako i ostane da na slikama ne budem k'o punjeni vrabac :)

9. avgust – It’s a boy!

Kao sto i sam naslov kaze sada je i zvanicno jos jedan PISONJA na putu!
Moj dragi deckic ovoga puta nije skrivao svoju muskost, tako da je tatici pokvario iznenadjenje, jasno se vidi na UZ. Vrteo se, namestao, pozirao, a onda svima stavio do znanja da se devojcice cuvaju, jer kad porastem bicu opasan smeker, musko sam i ponosan sam sto je tako... :))

Eto, mama je presrecna... imace 2 muskarca na ovom svetu koje ce voleti vise od svega!

XX nedelja

Vrtiguz je sve aktivniji i aktivniji, osecam ga cesto, a najcesce kad klopam i kad se vozim busom... ovo prvo mogu da razumem ali ovo drugo ne bas i upravo zbog toga mi je skroz simpaticno. Nikako da provalim da li to moje dete voli da se vozika il' ne.
Ove nedelje ga je konacno osetio i moj dragi, njegovoj sreci nije bilo kraja... sinoc mu se po prvi put bebac javio jacim intezitetom nego ranije pa se moja sreca sva zbunila, kaze "Pa, kako tako jako"... mislim se "Jako tek predstoji, ovo jos nije nista"... neka ga, samo nek se javlja, tako i mene umiruje na neki nacin... nekako onda znam da je sve ok... mozda zvuci cudno ali je tako.

XXI nedelja

Moj nemirko je ove nedelje bio jaaaako aktivan, po prvi put sam primetila pomeranje stomaka kada se i on pomera. MD mi prvo nije verovao, ali ubrzo se i sam uverio. Juce je i nas buduci vencani kum prvi put osetio svoje kumce, da ste samo videli kako se iznenadio (da ne kazem strecnuo ) kad se to desilo :)
Jos jedna stvar koja je obelezila jucerasnji dan - svima sam pocela da saopstavam da imaju fore do 1. septembra da diraju stomak a bogami od 1-og samo buduci tatica i ja cemo imati tu privilegiju.

Pa stvarno mi je vise dosadilo da me svako pipka za stomak... kapiram ja da ne misle nista lose, ali ...

Relativno losa stvar je sto sam ponovo pocela da osecam blage kontrakcije. Gynipral vise ne pijem a njih osecam manje ili vise u zavisnosti od toga koliko sam aktivna bila u toku dana... valjda ce proci uskoro.

XXII nedelja – 4D UZ

Elem, pre svega utisci o samoj ordinaciji - sve pohvale zaista za njih. Ona sestra koja nas je primila je toliko bila ljubazna, da meni bese, ajd’ necu da kazem neprijatno u trenucima ali… pa, recimo, skroz cudno da jos ima tako fino vaspitanih ljudi. Mislim, kapiram ja privatnik i tako to, ali nije mi ovo prvi put da odem kod privatnog lekara, pa da pravim paralelu u odnosu na drzavne institucije.
Sama ordinacija je zaista jako lepo uredjena, dok smo cekali (a cekali smo nekih 15 min jer je prethodna trudnica malo zakasnila na zakazani pregled) mogli smo da citamo casopise ili gledamo TV, sta je kome po volji. Ponudjeni smo sokicem, cokoladicom - ma ludilo!

Naravno, sve to nije ni prici onome sta nas je kasnije ocekivalo. Posle otvaranja kartona (to im je obavezna procedura, bez obzira sto ne planiram tamo da pratim trudnocu) usli smo u ordinaciju gde nas je docekao dr. Aleksandar Jurisic, simpatican cova, ali ne mnogo pricljiv. Ja sam lepo legla, okrenuli su mi monitor kako bih sve lepo pratila na njemu, MD je seo u fotelju i sa dr. na drugom monitoru pratio nasu srecicu kako se pomera. Mlatarao je rukicama, nogicama, pa onda se primiri i sve tako u krug. U jednom momentu je stavio rukicu u usta i doca ga je cak i slikao - ma haos! Moje malo cudo i dalje zuri 3 - 4 dana u odnosu na termin a sinoc je bio tezak 448 gr.

Ljudi moji, ja sam toliko odusevljena bila da zaista nema tih reci kojima bih vam mogla opisati. Sve mamice koje su bile na 4D uz sigurno znaju o cemu pricam.

Pregled je trajao skoro punih pola sata, a za to vreme doktor je osim onih standardnih stvari koje se kontrolisu na UZ pratio i protoke krvi kroz bebine organe, merio ga, premeravao - dobila sam citav niz nekih mera koje cu naravno odneti i mojoj dr. cisto da i ona pogleda. Komentar je bio da je beba super, sve je bas onako kako treba, rekao je cak da ima jako lepu i razvijenu kicmu a posto je moj nemirko skoro sve vreme bio aktivan cak me je pitao i da li je bebac uvek takav. Reko’ "Jeste".

Sada znam otprilike gde je u stomaku i nije ni cudo sto mi je stomak toliko porastao u ovih par dana, jako se podigao u odnosu na prosli UZ.

Posteljica je super, ima dovoljno plodove vode, grlic je super - sve u svemu on je bio jako zadovoljan. Predlozio je da ako zelim izmedju 28. i 30. nedelje dodjem ponovo, da vidimo kako je moja lepota napredovala i cisto da se uverimo da li je sve ok sto se tice dijabetesa. Tada valjda moze i to da vidi na UZ , kako - pojma nemam.

Doca je takodje prokomentarisao ono sto sam ja rekla jos prethodni put - bebac ima bradu na tatu. Kako sam samo pocela da se smejem.

Slozio se da obicno majke mogu da vide i ocene ono sto drugi ljudi, pa cak ni buduce tatice ne mogu- materinski instinkt. Na sta je MD morao da me zeza, kaze “Da, da, tebi je tvoj materinski instinkt govorio da je devojcica” - mislim da je to ipak pre bila moja potajna zelja nego stvarno stanje stvari - a sad... sad moju srecu ne bih menjala ni za sve devojcice na ovom svetu!
Sve u svemu - moja topla preporuka jeste ordinacija “Jurisic” - mislim da ovaj dozivljaj vredi svaku paru!

XXVI nedelja

U petak sam otisla ponovo na UZ i sto se tice plodove vode (koja me je brinula jer sam istripovala da mi otice) sve je sasvim OK, ali doktorka je ponovo zabelezila glupave kontrakcije na zadnjem zidu i, eto, druzimo se Gynipral i ja ponovo. Na kontrolu treba da idem 4-og, do tada mi je rekla da se malo primirim... a ja trebala da krenem na posao 2.10. i ujedno na vezbice za trudnice. Gynipral podnosim relativno dobro... mislim sad vec znam sta me ocekuje, onih prvih dana uzimanja mi je bilo zaista grozno, mislila sam da ce mi srce iskociti a sad kad mi je puls 135 ne potresem se mnogo, samo legnem iskuliram dok ne spadne negde na 100 i onda nastavljam sa aktivnostima.

Sto se mog bebirona tice, UZ je pokazao da je glavicom sada okrenut na dole (to ce se jos 1000 puta promeniti dok mu ne dodje vreme za druzenje sa nama uzivo kaze dr), videli smo bubrege, besiku i zucnu kesu na UZ, videli smo kako pomera obrascice i trepce ali je za divno cudo taj dan kada smo bili na pregledu bio extra miran - dr kaze verovatno spava. Tek bi se ponekad malo promeskoljio, za razliku od njegovih dnevnih aktivnosti kada me sutira i sutira i namesta se... uh, kako ga volim tako nemirnog!

Ono sto sam definitivno primetila jeste da obozava da se nabije na moju desnu stranu stomaka. Znaci: ja lezim i samo osetim kako mi se odjednom ide u WC a znam da nema sanse jer sam isla tipa 5 minuta pre. Podignem majicu i onda samo vidim malu izbocinu sa desne strane kako strci E, a onda I. lepo stavi ruku na stomak i deluje svojom "bioenergijom" na dete - posle par trenutaka situacija se vraca na normalu i on je ravnomerno rasporedjen svuda. MM (moj muz – prim.prev.) kaze da ga koristim da plasi dete i da ga se njegov sin jos u stomaku boji. Gluposti! Ne mozes coveku dokazati da to nema veze s mozgom!
Tiba je porasla bas bas, a moja srecica ima izmedju 850-900 gr (zapravo toliko je imao u petak, sad je verovatno i tezi)

Moj pupak samo sto nije plopnuo napolje... doduse, vec nedeljama unazad mislim da ce se to desiti pa nista, ali evo ovih dana bas mi sve nesto lici na to. :)

Dok sam bio zrno graska...

Sun, 28 Oct 2007 16:31:00 +0100

iliti PRVO TROMESECJE TRUDNOCE

Naredni redovi su preuzeti iz dnevnika koji sam vodila tokom trudnoce na jednom, meni dragom, forumu.

Kako smo saznali da smo trudni (do V nedelje)

Posto sam, pocevsi od Nove godine, do aprila meseca bila vise bolesna nego zdrava i provela vise vremena po raznoraznim lekarima i pijuci kojekakve lekove poslednje sto mi je palo na pamet kada mi je izostao period negde oko 22. aprila bilo je da sam u drugom stanju. Toliko puta sam se negde potajno nadala u prethodnom periodu da jesam trudna pa bih se ubrzo uverila da nisam da sam kasnjenje pripisala stresu iz prethodnog perioda i lekovima koje sam pocela da uzimam.

OK, bili su tu neki simptomi koji su bili sumnjivi tipa: da se redovno oko pola 5 ujutru budim jer moram da pi*kim, metalni ukus u ustima za koji sam mislila cesce da me zeza srce i da je infarkt u najavi (jer su moji problemi i bili u vezi sa srcem), grudi mi jesu porasle ali one su svakako vece i uvek se povecaju pre nego sto treba da dobijem, stomak boluckao konstantno kao da ce mi svakog casa krenuti ali, kazem , nista sto ja vec nisam osecala prvi put u novembru kada mi je kasnilo pa pomislila da sam trudna a onda i u januaru.

E, a onda jedno jutro krecem ja na posao, stavljam svoj omiljeni parfem i sok - bude mi muka od mirisa istog! Tu sam vec malo stala i razmislila... "A sta ako jesam?!?"

MD (moj decko) je poslednjeg vikenda aprila meseca bio na Fruskogorskom maratonu. Kada se vratio u nedelju sacekala sam da se probudi a onda mu iznenadjujuce smirenim glasom rekla da mislim da sam trudna… a moja srecica na to kaze jos mirnije "Pa dobro". S obzirom na to da je bila nedelja a odmah nakon toga i prvomajski praznici otisli smo do dezurne apoteke (iako bih ja da sam se pitala cekala do srede) i kupili test. U ponedeljak ujutru saznacemo da li smo trudni ili ne.

1.05.2006.

Iako sam navila sat oko 7 ujutru budim se sama i onako bunovna odlazim do WC-a... ma kakvih 5 minuta cekanja, meni se druga crtica pojavila istog trenutka :) Saljem sms decku "Bices tata" i (i dalje u neverici) vracam se u krevet... da li treba da kazem da nisam posle toga oka sklopila... Sve sto mi je bilo na pameti je : Imacemo bebu!!!!

VI nedelja

Za sredu sam zakazala pregled kod ginekologa pa cu ga pitati sve sto imam, takav je plan... kakvi su rizici, sta se sme, sta ne sme... MD i ja smo za taj predstojeci vikend planirali put na Zlatibor i dogovor je pao pre nego sto sam uradila test da sta god da bude rezultat tamo i odemo... a kad se vratimo sa vikenda saopsticemo vesti buducim bakama, dekama i tetkama.

3.05.2006.

Odlazim na pregled, pita doktor zasto sam dosla.

"Sumnjam da sam trudna".

Posle samo par momenata UZ pregledom doca potvrdjuje drugu crticu na testu - rana jeste ali je trudnoca!

Kaze mi ujedno i termin -1.01.2007.- s tim sto napominje da je sve posle 20.12. sasvim OK i da budem u pripravnosti. Po nekim mojim proracunima termin bi trebao biti 28.12. ali doktor valjda bolje zna. Eto nama neocekivano Novogodisnjeg poklona!

Moja mrvica je embrion 16 mm velicine i cuje se odjek sto ce reci, malo srce ce uskoro poceti da kuca. Doktor mi govori uopsteno sta smem, sta ne smem da jedem i radim i zakazuje naredni pregled za 5 nedelja.
Nazalost pregled je bio odmah 2 dana nakon toga, jer je u sred mog pakovanja stvari za putovanje stomak poceo da me boli i ja naravno sva u panici odlazim da vidim sta je i da li je sve u redu... moja dobra drugarica je izgubila svoju bebu u 9. nedelji a ja ovo zelim vise od svega.
Bogu hvala nije bilo nista strasno, ali putovanje na Zlatibor otpada.

Na pregledu mi doca jos kaze da je u ova dva dana mrvica narasla, embrion sada iznosi 17,3 mm a odjek je sve jasniji.

VII nedelja

Osecam se super, promene su najvise u vidu povecanog apetita i lude potrebe da jedem sladak kupus... odakle mi to nikad mi nece biti jasno! Bude mi muka, narocito kada mi je zeludac prazan (ujutru i pred rucak) medjutim do sada jos nisam ni jednom povracala.
Na posao moram da idem jer su se desila neka previranja u firmi i sanse nema da odem na bolovanje... ali zato bar gledam da nedelju iza toga iskoristim - trazim ( i dobijam ) nedelju dana slobodno na konto godisnjeg od prosle godine koji nisam iskoristila.

VIII nedelja

Radila sam krvnu sliku i dala urin na analizu jer sam trebala da odnesem ovom doktoru u privatnoj ordinaciji i rezultati nisu bas sjajni... u urinu ima dosta bakterija a sto se krvne slike tice ona je na donjoj granici malokrvnosti, medjutim covek mi ne rece da pijem nista osim da jedem spanac, blitvu, konjsko meso (nema sanse) i da pijem sok od cvekle...
U petak sam otisla kod privatnika na kontrolu koja je bila zakazana i tamo dobila prve slicice moje mrvice i cula prve otkucaje srca, suze su krenule same od sebe.

Eeeej, pa ja nosim jedan zivot u sebi! Moja mrvica, moje zrno graska, moje sve!

Osecam se OK, mukica mi bude s vremena na vreme ali jos uvek nista od povracanja. Kaze mama da ni ona nije povracala sa mnom u trudnoci.

IX nedelja

Radila sam popodnevnu smenu i negde pred sam kraj radnog vremena odem u wc i vidim nesto braonkasto na gacicama. Umrla sam od straha! Brze bolje sam predala smenu i izasla iz zgrade a kad sam izasla suze krenuse same od sebe. Zvala sam sestru onako istraumirana, rekla joj sta se desilo i moj strah, odmah je sela u auto i dosla po mene. Kad sam stigla kuci uvideh da zapravo nije nista strasno, samo mi je bio sekret malo tamniji. (prim. prev. Normalna stvar u trudnoci, ali 'ajde ti budi pametan pa znaj sta je sve normalno a sta ne!)
Svejedno toliko sam se uplasila da ne izgubim bebu da sam zaspala uplakana to vece, nisam mogla da se sredim nikako.
Naredna dva dana su protekla OK, jesam bila u grcu da nesto ne krene kako ne treba ali Bogu hvala za sada nije i samo se molim da tako i ostane. U sredu odlazim na UZ kod doktorke u DZ, po prvi put MD i ja zajedno... videli smo kako bebino srce kuca i ono sto je jos divnije dok je doktorka drzala UZ grasak se pomerio! I sama doktorka se iznenadila kako se lepo vidi s obzirom na to da je jos uvek relativno mala trudnoca a aparat ne bas najsavremeniji. Dobismo i tu 3 slicice a jednu od njih MD sada ponosno nosi u svom novcaniku.

U protekle dve nedelje sam uspela da nabacim 1 kg a imam utisak kao da sam nabacila 10! Osecam da mi je stomak nekako veliki, mislim se kakav li ce biti biti tek za neku nedelju i sva sam se nekako rasirila... i guza mi se nekako istrcila i spustila!
I ne - ne tripujem se...i MD je to primetio... mislim, ja sam to vidjala kod trudnica, nije da nisam, ali u 3. triomesecju, ovako rano ne...
Sto se apetita tice on ne jenjava uopste... ako ovako nastavim necu moci da se krecem uopste, bicu k'o burence...kao blesava jedem pavlaku i jogurt.. sve ostalo manje vise ali bez toga ne mogu da zamislim dan.
Inace, sada mi je vise muka nego u prethodnom periodu sto mi je dosta cudno jer sam citala na sajtovima da bi sad vec trebala da jenjava ako je uopste bilo... mada, verovatno je i to individualno. S vremena na vreme mi se javi metalni ukus u ustima ali to je otprilike sve sto se tice mojih simptoma.

MD i ja smo poceli da pravimo planove za vencanje.

Okvirno - datum je 9. septembar.

Treba da proverimo da li ima mesta u crkvi (kod maticara ima termin) pa cemo onda dalje lako... ili se bar meni cini da cemo sve nakon toga lako, verujem da prava frka tek predstoji.

XI nedelja

Manje vise sam OK s obzirom na to da mi hormoni divljaju samo tako!

Imam periode kad me svi nerviraju, kad sam svadjalacki raspolozena, a za divno cudo jos uvek nemam faze da briznem u plac (a toga sam se najvise bojala obzirom na to da sam inace poprilicno emotivna) i za sada ne padam u depresiju mada me nervira to sto sam se rasirila za ovih 11 nedelja koliko se neke trudnice ne rasire u 5 meseci trudnoce... al' to je valjda genetika... moja mama stalno ponavlja sva ponosna "Jao bices ista trudnica kao ja" a ja samo prevrcem ocima <---ovo iz razloga sto se ona sa mnom ugojila 35 kg kad je usla u 9. mesec a onda je prestala da se meri ... moram jos jednom da prevrnem ocima, cisto da mi bude lakse :)

Saopstila sam novosti sefovima na poslu i prihvatili su stvarno ok! U fazonu su da sta god mi treba samo kazem... juce mi je jedna od sefovica bila skroz slatka, te donosi mi kroasane, te tera kolegu da mi opere jagode... reko' "Dosta, razmazicete me skroz!" (slagala bih kad bih rekla da ne prija tolika paznja)

Saznala sam da je i moja koleginica trudna, ona prednjaci 2 nedelje tako da sad imam sa kim da pricam i na poslu na tu temu.

Malo me brinu bolovi koje imam i to cu koliko sutra da pitam doktorku sta je... ne znam ni kako da objasnim gde su locirani... nije cak ni donji stomak, ni jajnici... sa leve strane blizu karlice... i stalno tu... mnogo mi je sve to cudno… ponekad me bole krsta ali to je valjda normalno... tako bar kazu. ;)

XIII nedelja

Doslo vreme za jos jedan UZ!

MD je ponovo isao sa mnom i ovo je za njega vec bilo totalno drugacije iskustvo od onog prvog na koji smo isli... sada je jasno mogao da vidi i rukice i nogice, i glavu, prstice... video je srce, dr nam je pokazala i kicmu, videli smo naseg nemirka kako se pomera non stop... ma, uzivancija! (ja sam ipak bila malo bolje psihicki spremljena na sve to jer sam videla moje slatke prstice nedelju dana pre toga) ali on je bio pod utiskom citav dan... naravno, dobili smo i slicice sa UZ da "delimo familiji" , medjutim sebicno sam sve sem jedne zadrzala za sebe. Tu jednu MD ponosno nosi u novcaniku i sad ih ima dve... najlepsa jeste, al ne mari... on nosi najlepsu slicicu a ja najlepsu bebicu na svetu.

Pita sestra u jednom trenutku doktorku dok smo bili na UZ da li se vidi jel decak ili devojcica... kako smo u isti glas povikali da ne zelimo da znamo samo da ste mogli da cujete! Pa, mislim se, ako nas dvoje ne pitamo sta nju briga. Naravno, jos uvek je i suvise rano da se zna sta je...

Kad smo vec kod toga, zeza me kum juce - kaze na moje "Ako ovo detence bude decak jasno je da ce biti fudbaler" (aludirajuci na to da sam odgledala sve i jednu utakmicu koju sam mogla na Svetskom Prvenstvu)... - "A ako bude devojcica udace se za fudbalera". Ludak!

Znate, dobila sam prvu zabranu od kako sam trudna – tata mi je zabranio da se kladim u trudnoci, kaze da negativno uticem na bebu :))

Dobrodosli u Aleksin svet odrastanja!

Sat, 27 Oct 2007 21:57:00 +0200

"Jednog zelenog dana, onog zelenog leta, kada je bela rada odlucila da cveta"...

Ne, nije bilo leto, jos manje je bilo zeleno tog dana kada je jedan mali vrtiguz odlucio da ulepsa svet i nase zivote svojim prisustvom. Ovo je blog posvecen njemu, maminom i tatinom blagu i najvecoj sreci - nasem sinu Aleksi.

A vi, ako odlucite da nas citate, bicete bogatiji, ako nikako drugacije, onda bar ponekim osmehom koji cemo vam s vremena na vreme, sigurna sam, izvuci.