akademija

MUNJE I GROMOVI

Tue, 21 Jan 2014 11:34:00 +0100

Kese , papire i ostalo sme�e koga je bilo u izobilju, posebno kod kontejnera iza prodavnice, po�eo je da mota u kovitlac vetar koji je naglo i silno zaduvao. Profesor se samo stresao kao da negoduje, a ja sam se skupio i to je bio moj komentar, ali se nismo pomakli i ostali smo da sedimo kao zalepljeni za stepenice. Izdaleka se �ula i grmljavina a i nebo su brzo osvajali niski ,mra�ni oblaci. Sve je na mah zamirisalo na pravu prole�nu oluju.

-Mo�da se samo izduva i tako pro�e...-promrmlja sebi u bradu profa ,iako se vremenska situacija sve ozbiljnije komplikovala.

-Neka ,sedimo još ovde pa ako baš krene da pada pobe�i�emo u zgradu.-odgovorih tek da nešto ka�em.

Mislio sam da �emo tu od�utati nekih dobrih pola sata dive�i se silama prirode ,kao što se to neretko dešavalo. Nije to bio neprijatan prekid komunikacije ve� samo skupljanje misli i neko kratko "putovanje"u sebe...Ali ovaj put moj sagovornik je nastavio:

-Znaš, bila je tamo u Zemunu...Imaju oni soliteri u Prvomajskoj, e tu je �ivela Ljilja...-

Malo sam se štrecnuo jer on nikada nije pri�ao o svojim beogradskim ljubavima, pa nije ni spomenuo da je imao nešto sa nekom ovdašnjom devojkom ili �enom...Uvek je bilo: SELIJA,SELIJA...A, sada odjednom :LJILJA...

-Stvarno je puno godina prošlo ali kada god zagrmi setim se nekako nje...-,izusti to poluglasno ,setno i lice mu se još svede iako je bilo sitno i koš�ato ,pa još sa svih strana okupirano sedom bradom.

Setio se kako su oboje voleli kada po�ne da grmi ,pa iza�u na terasu ,priljube se jedno uz drugo na maloj klupici i dive se kao na pozornici ,pomahnitalom nebu. Igrali bi se,naizmeni�nog poga�anja, kada bi sevnula munja, �iji �e grom ja�e da udari i da se bolje �uje, koji je bli�e tresnuo. Pobednik bi za nagradu dobio, naravno , poljubac...Kako bi uvek duvao i jak vetar, nosio bi njenu kosu i milovao njegovo lice tada bez trunke zamora, zategnuto i privla�no. A ,njene krupne o�i bi toplo zasijale ispod zavodljivih šiški koje su bile u zanosnom plesu...Nije se moglo znati koja je sila ja�a...Ta, izme�u dvoje mladih, zagrljenih, lepih ljudi ili ona ,napolju, što je divljala iznad njihovih glava.

Uvek bi se zabrojali...Kiša bi se ispadala...Vetar bi sasvim utihnuo...Nevreme je prestalo...A, oni bi se i dalje ljubili...

Nisam mogao da verujem ,gledaju�i koliko je profesor "porastao" pri�aju�i...Ispravio se ,grba sa le�a je nestala. U obraze se vratila boja, miši�i su se napeli kao i vratne �ile... Nikada nebi pomislio da je taj �ovek u stanju da toliko otvori dušu i da je nekada �iveo tako strasno i da su ga "tukle" takve romanti�ne oluje...

Kako se otvorio tako se ,kao prekida�em, isklju�io...U isto vreme i "naša" oluja nije otišla dalje od bu�ne najave ...Niotkuda kiše, nije više ni duvalo...I dalje smo sedeli na oronulim stepenicama, ali sada je moj komšija naglo promenio temu.

-Real bi baš mogao da odere Milan, "plemi�i " da poka�u dobro "dami"...-

Nikada više nije spomenuo Ljilju...Kada bi zagrmelo samo bi se namrštio ali o njoj ni re�i više...Uvek je za pri�u o �enama, bila sasvim dovoljna i stara dobra Selija...

Svet je stao

Mon, 02 Jun 2008 12:40:00 +0200

Da bi ceo svet stao,

neka mo�na sila mora nastati...

Od sidra gravitacije ja�a...

Britkija od sudbinskog ma�a...

Da bi ceo svet stao nije potrebna,

u�asna nuklearna katastrofa...

Ni sva mora da se u zlatna polja izliju.

Da bi ceo svet stao,

potreban je samo dodir slatke nesvestice,

poljupca jednoga tvoga...

Usne smo usnama zaklju�ali...

Visoko nad krošnjama lebdeo sam...

Kao da je vreme stalo zakucano.

Krv u venama proklju�ala.

KAO DA JE NA CELOM SVETU,

SAMO NAS DVOJE OSTALO.

Da bi ceo svet stao,

neka mo�na sila mora nastati...

Za SANDRU K. 02.06.2008. pred zoru...

STEPENICE

Mon, 05 May 2008 00:55:00 +0200

STEPENICE

Mnogima se moglo u�initi da na mesto polusasušenih, po�utelih listova, papira i kesa , vetar mota njihove ljubavi, snove i nade...Da se me�u oronulim zgradama i ku�ama iz �ijih se od�aka mogao videti stidljivi dim, vrtlog poigrava sa �udnim sudbinama, baca ih naokolo i naglo menja smer...Tako se rana jesen polako uvla�ila u ionako uglavnom �emerne vo�dova�ke �ivote...Što je zna�ilo da �e se lokalni "�ergari" preseliti sa svog "stra�arskog" mesta ispred crvenog kioska koji se u me�uvremenu uplavio u dosluhu sa nekadašnjom "Pekabetom" , a sada "Maxi-jem"...Potonji nije više do�ekivao mušterije sa :-Dobro jutro komšija-,ve� sa gu�vom i umornim ,bedno pla�enim kasiricama...Zato se malo ko i bunio jer su znali da je tim nesretnim �enama najgore...Kiosk i prodavnica su �inili potpuno neskladan par pored koga su se spuštale iskrunjene i ozbiljno ispucale stepenice na �ijem podno�iju bi se stvarao mali kovitlac koji je nagomilavao sme�e ,a sada i ono prvo opalo liš�e...Vodile su na parkiralište uvek gusto naseljeno automobilima stanara ali i mušterija koji su navra�ali iz okolnoh naselja...Izme�u njih su se tromo provla�ili bu�ni i glomazni kamioni za dostavu ali i sasvim nova i moderna sme�ara koju su radnici gradske �isto�e posebno pazili znaju�i na kakvom kršu su radili do samo pre neki dan...

Na tim stepenicama mi je profesor prepri�avao detalje svog uzbudljivog bitisanja na ovoj ravnoj plo�i ili me je strasno lagao izmišljaju�i tako zavodljivo da sam mu morao poverovati...I on je bio u sve to ube�en jer niko nije mogao tako dobro da glumi...Ionako je istina jedna krajnje nestabilna pojava...U osnovi svake la�i postoji tvrdo jezgro...Mo�da ne ve�e od zrna pšenice ali to je zrno �iste istine...Mala preciznost koja se krije u samoj sr�i obmane i koja je na taj na�in podr�ava u zabludi koju treba da proizvede. Sli�no ,valjda, va�i i za "ve�ite" istine...

Ose�ao sam se kao komunalni radnik koji prevr�e najintimnije kontejnere napa�ene duše i odvozi njihov sadr�aj na deponiju uzaludnih godina...Pedhodno uzevši sve što mo�e nekako da se iskoristi...Za mene u tom poslu nije bilo sramote niti me je progonio smrad ustajalih i uskislih ose�anja...Bio sam lešinar i lekar u isto vreme, specijalnost : Napukle emocije...Ispalo je da sam pomagao profesoru da nosi svoje breme, budno ga slušaju�i, a sve zbog dobiti..."�rtva" je imala jaku �elju da se ispovedi, a ja sam to jedva do�ekao...Kao takav, najmanje sam imao pravo da presu�ujem...Sve što sam �uo, imao sam nameru da ne�asno ukradem odnosno zapišem...

Seo sam pored njega...Svojim sitnim kosturom zauzimao je bezzna�ajni prostor...Pošto je bilo prohladno još više se skupio i sklup�ao...Više puta sam bezuspešno insistirao da odemo u stan ali je on to kategori�ki odbijao...Zidovi su mu smetali i sputavali misli...Ubrzo se razmahao i tako ugrejao jer je po�eo da pri�a...Ovoga puta o favelama, ta�nije o jednoj posebnoj...Ja i stepenice smo ga poslušno slušali uz nemo odobravanje...Presko�io je dosadnu jesen ,koja nas je okru�ivala i obreo se usred jake evropske zime...Dotle je na donjoj polulopti sve bilo izokrenuto...

Stepenice, Rosinja...

Imao je retku sposobnost da prihvati, prepozna i do�ivi vrhunsku sre�u i nesagledivu tugu...�ika Samba se nagledao suza iz bolnih kratera i gr�eva od nemo�i i o�aja...Ali i neverovatnog zadovoljstva i urnebesnog, grohotnog smeha koji bi eksplodirao oko sitnih na oko sasvim neva�nih stvari...Tako je i zavoleo Rosinju...Ne samo zato što ga je tu dovodila Selija kada su dolazili u posetu njenoj dobroj drugarici Rejani...Za srce su mu prirasli i ti ljudi sa otvorenim, ranjivim, iskrenim i teškim �ivotima koji su se otiskivali i kotrljali uskim strmim stepenicama izme�u stisnutih betonskih ku�a,a poneka bi bila i od cigle...Topot bosih de�ijih no�ica izmešan vriskom i glasovima trudnih �ena, od ranog jutra, zna�io mu je...I to sve u �ast neobjašnjivoj, veli�anstvenoj sili koja se tu itekeko mogla osetitii i opipati u svojoj osnovnoj sirovosti....Na samom izvoru, sve u slavu ljudskog �ivota...I zato što se u faveli malo cenio, više je vredeo svki dan nego bilo gde drugo...Svaki dan sa neprocenjivim bajkovitim pogledom na zaliv...Sa vrha stepenica pored Rejanine ku�e, sem zaliva video se i krov starog Edsonovog autobusa koji slu�i kao tezga i iz koga se prodaje vo�e i povr�e...Neobjašnjivo nasukan uz strmu stranu bilo je jasno da tu nije stigao svojom voljom ni na svojim to�kovima...

Mesto je bilo opasno kao i bilo koje drugo u koje kro�iš sa lošom namerom...Pogled je padao i na glavnu ulicu na brdu, široku ali ne dovoljno za kolonu gradskih autobusa i veliki broj folksvagenovih kombija, kroz koju se mali Selijin fiat uvek spretno provla�io. Ulica se sa jedne strane pela uz brdo a sa drugog kraja se strmo spuštala, zgodno za one koji su hteli brzo da pobegnu iz Rosinje...Takvih je ipak bilo malo...Uz ulicu su postojale brojne radnje, ambulanta, nekoliko škola, pošta i izme�u njih u pravilnim razmacima bilo je dosta lokalnih kafana zvanih boteco...Dakle pravi gradi� za sebe...Bez glamura iz doline 2 km ni�e ali ni haosa koji bi bio o�ekivan i pri samom pominjanju re�i favela...

Rejana je bila rasna mulatkinja sa profinjenim licem i evropejskim nosem ali i vulkanskim temperamentom koji je tako jasno oslikavao suštinu Rosinje...Mo�da i nije bilo bolje osobe koja bi vodila turiste po pretrpanim i malim trgovima i objašnjavala stil �ivota koji se tu vodi...Jer baš to je bio Rejanin posao...Osim toga dr�ala je obuku za nove vodi�e od kojih su mnogi bili još deca...Znala je da se ne�e svi baviti turizmom ali �e barem nešto nau�iti o svom Morro-u (brdu) ali i o Asfaltu kako su zvali bogatu dolinu...Tu su klinci dobijali �asove Engleskog i Španskog jezika ali i dobar, ukusan ru�ak što nije bilo zanemarivo...U�enike je �esto vodila da upoznaju znamenja Rija : Glavu Še�era, Tijuka šumu,Korkovado planinu sa statuom Isusa Hrista koji zaštitni�ki natkrilio ceo grad i njegov zaliv...

Selija i Rejana su se sasvim iskreno volele i nadopunjavale...Samo je Rejana povremeno glasno komentarisala, tobo�e se nerviraju�i, kako to da muškarci više oble�u oko krhke i bledunjave Selije ,a nju iako vrlo atraktivnu sa neskrivenim atributima na pravim mestima tek posle primete...Bila je svesna da je za to kriva neka vrsta uro�ene Selijine spontanosti koga uvek imaju pripadnici onog pravog plemstva i koja nije uštogljena ni nametnuta...To se dobija u paketu sa genima i plavom krvi koja je u ovom slu�aju imala poreklo još sa evropskog kontineneta...Selija je , dakle, imala aristokratski koren koji nikada ni u jednoj prilici nije pominjala i koji je nije ometalo dok se pentrala po ovakvim brdima...Nije joj smetao ni da voli te ljude dobre volje i njihov Barrismo (ponos Kareoka), a posebno Rejanu...Muškaraca je i tako bilo više nego dovoljno da bi se oko njih zavadile i to je profesoru bilo jasno...Kao što mu je, na njegovu �alost, bio jasan i plašio ga nestašni Selijin pogled koji je munjevito pretra�ivao okolinu...Znao je šta zna�i taj pogled kod �ene...Nemir koji se uvek, koliko god da se opirao, prenosio negativno, na njega...Tra�ila je muškarca u kompletu, sa svim pa i materijalnim vrednostima... Strasnog, inteligentnog, jakog , privla�nog i bogatog...Redosled nije bio bitan ali to je morao da poseduje i još nešto...Da potpuno upozna i prihvati njenu prirodu...Bio je ube�en da ona takvog muškarca stvarno i zaslu�uje, po svemu i zato mu nije bilo lako sa saznanjem da on ,svakako, nije taj...Pojavljivali su se takvi , gotovo bo�anski likovi i imali sve tra�ene karakteristuke, ali su padali na pitanju njene nezavisnosti...Pri tome bi se profesor pakovao i raspakivao odlagaju�i neminovan odlazak...Nije imao snage da ode, a još manje da ostane...

Sede�i , još u nekom poluzgr�enom polo�aju, nastavio je da mi objašnjava da sem što su ku�e u Rosinji od �vrstog materijala, sve imaju struju, vodu i rešenu kanalizaciju...Iznad glava prolaznika je uvek paukova mre�a od kablova za struju koju ina�e "br�ani" ne pla�aju što je deo socijalnog programa grada , a i na�in da se kupi mir na ovom �ivahnom ali i �iv�anom mestu...Nagledao se policijskih racija bez jasnog cilja, posebno ako se zna koji je stepen korupcije i da dobar deo pripadnika organa bezbednosti direkno u�estvuje u švercu droge...Daleko od toga da su šefovi ADA (Amigos Dos Amigos), CV (Comando Vermelho), ili TC-a(Terceiro Comando) bili nedu�ni...Postoje i pozitivni primeri...Te lokalne milicije kontrolišu uli�ni kriminal �ija je stopa prili�no niska, grade, poravljaju puteve i bolnice ,poma�u bolesne i siromašne i ula�u u sport, posebno, naravno u fudbal...Ipak prvenstveno se bave švercom droge i oru�ija, otmicama, plja�kom banki i ubistvima sukobljenih klanova...

Promeškoljio se, promenio polo�aj sedenja i zastao u pri�i kao da tra�i pravu re�...Potraja to minut-dva...Ubrzo se sabrao:

-Jedno sam nau�io od mojih prijatelja Kareoka...Da je sre�a dosti�na...I da je potpuno besplatna, ne košta ništa...Naravno da je nije lako dosegnuti i da tra�i veliko ume�e...Ali to da postoji je �injenica i nije ni�im odre�ena niti ograni�ena...Sem naravno zdravljem...Veliko je pitanje da li je tra�imo na pravom mestu...Gledamo prema nebu a ona nam le�i pod nogama...-

Dalje je pri�ao mirnije kao da je pronašao pravu nit...U faveli je falilo svega, hrane,ode�e,izvešta�enog i blaziranog ponašanja,higijena je mogla biti bolja, ali nikada nije postojala bezosecajnost, makar emocije poticale iz najni�ih poriva i strasti ali ih je barem bilo...Zato su favele bile uvek va�ne za uzavreli krvotok Rija .One su u njegovom središtu... Predstavljaju njegovo srce za �iji ritam nije potreban pejsmeker...Za pravilan puls se postarao ritam sambe i vešti pokreti kapoire...Zbog svega toga �esti gosti na brojnim "�urkama" i doga�anjima bili su pripadnici srednje pa i više klase iz doline, sa Asfalta...Pre dve decenije postojao je ozbiljan plan gradske uprave da se favele premeste dalje od centra, na obode grada...to nije prošlo jer niko od politi�ara ni vi�enijih ljudi nije �eleo da podr�i ovako nešto...Mnogi od njih su baš iz tih favela i potekli...

Klimao sam glavom na ovo ali nisam mogao da sakrijem smešak koji mi se izdajni�ki pojavljivao tokom celog profesorovog izlaganja ,on me je najzad otvoreno pitao šta mi je toliko zabavno...Ne baš tako zabavno ali morao sam da mu ispri�am nekoliko doga�aja koji su me zatekli kada sam se preselio u novi kraj i odlu�io da postanem Vo�dov�anin i to onaj "donji"...Osmeh je bio izazvan time što je slika koju sam zatekao uveliko li�ila na favelu...I brdo je bilo tu...Sada je bio red da �ika sasluša mene...

Stepenice,Vo�dovac...

Prvih dana nabasao sam na nekoliko likova srednje generacije koji kao da su izronili iz, doduše, ne tako davne prošlosti...Imali su ono ,prepoznatljivo, crvenilo na licu, to neprirodno rumenilo koje se ne dobija od Sunca ve� samo dugim boravkom iza rešetaka u uslovima slabe higijene i izolacije od svega iz normalnog �ivota...Na njima se , ipak, mogao primetiti odre�eni mir koji se sti�e iskustvom i godinama...Jednoga od njih sam sreo više puta...Nosio je obele�ja doba iz koga je stigao: Kajlu od to-zla, trenerku, labavo zašnirane patike i �udno je terao ve� zalizanu kosu...Sa sobom je dr�ao za ru�ice de�aka i devoj�icu...Lepa, zdrava, vesela deca...Kroz glavu mi pro�e misao vezana za genetiku, ali sam onda obratio pa�nju na �enu koja je išla korak iza njih...Njegova �ena, majka vesele de�ice je bila mršava ispijena �ena sa tragovima lepote koja je presahla od is�ekivanja loših vesti , strepnje i samo�e...Njen izmu�eni izgled je jasno govorio da se ti tipovi ne smiruju u potpunosti nikada...

Pre šest godina kada sam premostio reku, Vo�dovac me prili�no šokantno do�ekao...�ak sam pomislio da je u pitanju predstava namenjena novajliji...Posebno pamtim dve no�i, naravno neprospavane, iz prve godine boravka na buntovnoj teritoriji na kojij su se mo�da i pre�esto ra�ali revolucionari i pobunjenici...Mo�da je zato Vo�dovac uvek kaskao u razvoju u odnosu na druge delove grada...Revolucionari i pobunjenici su dobri samo u revoluciji i pobuni...Za sve ostalo su potpuno nepodobni...

No� prva...

Nagoveštaja da ovo ne�e biti obi�no, le�erno ve�e ,na samom po�etku leta, bilo je prili�no...Grupa klinaca raspamaceno i nekontrolisano je tr�ala po malom parku i igralištu zaustavljaju�i se tek toliko da bi sa starim novinama zapalili vatru...Uskoro je ceo kraj bio u dimu i plameni jezi�ci su postajali sve ve�i. U jednom trenutku bilo je sigurno 20-tak potencijalnih �arišta vrlo ozbiljnog po�ara...Jedan momak iz tog divljeg društva pani�no je dovikivao mladim huliganima da se toga ostave i pokušao da ih osvesti...Bez ikakvog uspeha jer vatra je imala magi�an efekat dok je pro�dirala mrak koji se spuštao...Jedino što mu je preostalo je da sam po�ne da gasi delo svojih drugara i to mu je na sre�u polazilo za rukom...Bio je vrlo spretan što je jasno govorilo da to ne radi prvi put...On je , na sre�u, spre�io da do�e do velikog po�ara...

Napetost je rasla, skoro da se mogla izmeriti na kantaru sa obli�nje Dušanova�ke pijace...Na drugom kraju igrališta iz skupine još golobradih de�aka i poneke devoj�ice izdvojio se jedan od njih. Ni�im mi nebi skrenuo pa�nju da u ruci nije dr�ao pištolj...Na licu mu se mogao primetiti iskrivljeni osmeh koji je govorio o novo otkrivenoj mo�i koju je posedovao u desnoj ruci...Takav mo�an ose�aj, davao mu je crni , metalni predmet koga je ,hvala Bogu, podigao visoko iznad glave...Odjeknuo je jedan, pa još dva pucnja...Hitci su zaparali vedro ,ista�kano nebo i uputili se ka jasno vidljivom zvezdanom jatu...Niko se nije pomerio, niti se uplašio ve� su se �uli glasovi odobravanja i klicanje kao da je to nešto najnormalnije...Napaljeni tinejd�er sa osmehom, je sklonio TT-jac koji je mirisao na spaljeni barut, pod duks i stopio se sa ostalima u gomilu iz koje je i dalje vrcala rušila�ka energija...Nekoliko "kolega" koji su ga zaklonili nosilo je majice sa obele�jem " FK VO�DOVAC" �iji su navija�i bili poznati po izgredima i tu�ama sa rivalima sa Banjice, "FK RAD" koji su tako�e,"gle �uda" , pripadali opštini Vo�dovac...

Patrolna kola su povremeno prolazila iza parka, malo bi zastala pa se opet pokrenula kao da se policija ne�kala odakle da po�ne sa rešavanjem ove ve� ozbiljne situacije koja nije naslu�ivala ništa dobro...To su dobro znali i lokalni trgovci koji su to više puta osetili na svojoj ko�i , pa su svoje radnjice zatvorili izuzetno rano, ve� oko pet popodne...Izgleda da su svi bili obavešteni šta �e uslediti : Sukob tek raspuštenih osmaka iz dve osnovne škole...Petak ve�e, završili su svoje osnovno obrazovanje i bilo je krajnje vreme da nastave školovanje i da zauzmu svoj polo�aj na uli�noj lestvici...Formirala se nova kriminalna hijerarhija starog Vo�dovca, a nekoliko vo�a koji su trebali tek da se doka�u bili su sinovi pokojnih "legendi" kraja ,pripadnika ozloglašenog vo�dova�kog klana...Onih, koje je dr�ava tako "stru�no" po�istila i ceo slu�aj okarakterisala kao obra�un bandi znaju�i da se za njima ne�e mnogo plakati a da �e sa novim licima iz nekog drugog kraja lakše upravljati...Dr�ava ne dozvoljava da iko bude iznad nje...Posebno , niko ne mo�e da bude ve�i kriminalac od dr�ave...Samo je "PEKABETA" radila normalna, što i nije tako �udno jer prodavnica nije imala prozora i izgledala je kao ove�i bunker, gra�en namenski za ovaj nemirni kraj grada...Jedino su velika staklena vrata više puta stradala...Sukobi su se intenzivirali kakao je no� odmicala...Neki su se odigravali tik ispod mog stana i ispod stepenica koje sem što su vodile na parking, bile su i veza Kumodraške ulice sa parkom i igralištem...Klinci, "legionari" su bili podeljeni u manje formacije od po 10-tak "boraca" koji su se vrlo spretno kertali po poroznoj liniji "fronta"...Komunikacija me�u grupama je bila efikasna , naravno , zahvaljuju�i mobilnim telefonima...Automobili su uvek bili prve �rtve, popucala su stakla, odkinuti retrovizori i izbušene gume...Ono nekoliko skupljih kola nisu dirali jer se uvek znalo �iji su...

Vrhunac sukoba na parkingu odigrao se oko dva sata po pono�i kada je šenlu�enje prevršilo svaku meru...Dvadesetak maloletnih, ali fizi�ki vrlo spremnih huligana dizalo je takvu buku da je zvu�alo kao da lome sve pred sobom...Gledaju�i ih bio sam ube�en da se bore protiv zamišljenog neprijatelja, kao neki kata tim...U stvari taj neprijatelj je bio iztalo�eno zlo u njima...Tu i tamo bi se oglasila motorola i poneki pandur bi protr�ao parkoma ali su odavali utisak kao da be�e, a ne da nekoga jure...Istina i bilo ih je malo i ti su bili zate�eni...Ko zna do kada bi trajao taj luda�ki pir da iz moje zgrade nije izašao �ovek od svojih mo�da 45 godina...Str�ao je me�u omladince koji su ga zbunjen o pogledali...Me�u njima vazduh se zgusnuo,postao je iskri�av i lomljiv...Naglim pokretom podigao je prete�i kalašnjikov,sa dva uvezana lepljivom trakom, šar�era kao znak da se uopšte ne šali...Prepoznao sam ga. To je bio lik koji je šetao sa veselom decom i mršavom �enom...Odmah je bilo jasno da su ga klinci dobro znali i uva�avali, a i mo�an zvuk metalnog zatvara�a koji je pogurao metak u "gladnu" cev automata ostavio je utisak...Buka i divljanje se u trenutku, naglo ,stišalo i omladinci su , kao po komandi, formirali vrstu, pore�ali se poslušno ispred tog �oveka, o�igledno jednog od manje poznatih, a pre�ivelih �lanova klana...

-Šta vi to bre radite ?- izdrao se na njih iako za to više nije bilo potrebe jer je tišina o�as okovala ulicu...

-Lomite, rušite...Svoje...Svoje klupe, svoje drve�e, palite svoje dvorište...A,vaše znam dobro...Eto, tebi znam oca, a tvoj brat beše Nikola ? Majka ti je Milica...-

Spustio je glas, sada im se ve� obra�ao skoro prijateljski šetajuci i dalje nervozno izme�u te dece koja su iznenada osetila priliv velike fizi�ke snage izazvane hormonskim haosom u telima koja su se ranije razvila od mozga...

Smirivanje situacije je zamalo narušila neka baba koja je zakreštala negde, bi�e, sa 10-tog sprata:

-Pa šta to za Boga radite �ove�e ! Što maltretirate tu decu ! Pustite ih, šta su vam ona kriva ?-

Pomislih da je u uhva�enoj grupi negde i babino unu�e ali nije puštalo glasa...

Naglo, prete�im pogledom ,�ovek je fiksirao iako je bio mrak, jedan prozor i oterao babu:

-Gospo�o,gubite se nazad u svoj stan, niko vas nije zvao !-

Balavurdiju koja je sada delovala krajnje pitomo je zadr�ao još neki minut da se presaberu i smire :

-Sada svi ku�ama, ne�u više da vas vidim ovde !-

Sada su to opet bili balavci spuštenog nosa koji su se poslušno , bez rte�i uputili svojim ku�ama...Tako je , barem što se ti�e stepenica ,završen sukob osmaka...No� je vratila svoju tišinu kroz koju se �uo još poneki udaljeni glas i poneka motorola...Mogao sam najzad da odahnem i ustanem sa kolena i oslobodim se neprijatnog polo�aja u kome sam pored prozora, osluškivao napete doga�aje...komšiju, njegovu decu i �enu providne ko�e nikada više nisam video...

No� druga...

Oko godinu dana je prošlo uglavnom mirno ali ponovo je došlo leto i ekipa je revnosno praznila flaše ispred plavog kioska...U stanu, prozori širom otvoreni i za razliku od dešavanja koja su me do�ekala ništa nije slutilo da te no�i gotovo ne�u spavati...

Kriti�nih dva sata po pono�i...Prepirka se pretvara u sva�u...jake izjave...Zapaljive re�i...Iz kafane, na �iji zadnji deo sam gledao, izle�e uzplahireni momak, montiran, prili�no mlad, onizak i vrlo dr�an:

-Šta misli ON ? Da meni mo�e tako da odgovara ? Ja bre, brate imam 400 dela!!! Znaš ti ko sam ja MAJMUNE ?!!!-

Nekontrolisano mlati rukama i obra�a se mirnim, parkiranim automobilima...Za njim, prestrašeno tr�ka na štiklicama, ne�na plavušica i sva ustreptala mu govori:

-Smiri se molim te...Iskuliraj, iskuliraj...-

Tip vadi mobilni i zove, nisam poverovao svojim ušima, majku da ga vadi iz...

-Mama, desilo mi se nešto...Ma, napravio sam sranje...Ma ja sam dobro...Ne brini, �ekam te...Samo do�i brzo...-

U to izlazi ,sve samo ne naivni, gazda kafane, prosedi, krupni lik sav namrgo�en i ispaljuje ka momku par psovki...ipak su probrane, da ga previše ne povrede više prekore, a i mogla se osetiti neka privr�enost i ne potpuna osuda toga što je ovaj napravio:

-Ajde što ga udario ali sa...Odakle ti majku mu SEKIRA ?!!!-

Plavušica je i dalje tešila svog nestašnog de�ki�a koji se sa olakšanjem obradova kada zapazi da pristi�e veliki crni AUDI sa zatamljenim staklima...Sve je sada rešeno, mama je bila tu da zaštiti svoje neshva�eno dete...Istovremeno pristi�e i patrola milicije ali i jedan vrlo uznemireni �ovek srednjih godina...Ispostavilo se da je on otac tog drugog momka...Tog drugog mladi�a je napaljeni bogataš�i� napao sekirom u kafani. Otac je grmeo od besa i nemo�i :

-Pa znam te ja iz kraja ! Ti si jedna narkomanska vaška puna para !!! Znaš li idiote da si mogao da mu odse�eš nogu tom sekirom !!!?-

Majka se obrušila u odbranu a uz svu zaštitu koju je imao u izazivaju�oj pozi naslonjen na svoj potpuno novi mercedes kupe, klinac je penio:

-Nije trebao da me izaziva i onako gleda...Provocirao me je i šta mu ja sad mogu...Znaš ti ko sam ja !!? Ja sam reprezentativac ove dr�ave !!! Još je dobro prošao!!!-

Dok sam sve to slušao ,sa ga�enjem pomislih, kako je kratak put od kriminalca koji se hvali sa svojim ne-delima do sportiste , pa još i reprezentativca sa sekirom u ko zna kom sportu što nisam hteo ni da znam...Majka je stala da rešeta verbalnim rafalima po nesre�nom �oveku koga su u me�uvremenu policajci odvojili od MERCEDESA i AUDIJA kada su videli da pada u sve ve�u vatru...Njegova muka je sigurno bila velika, li�io je na nekoga ko od posla ne di�e glavu, a sve za malu paru, ra�uni se namno�ili i nemilosrdno navalili, a sada još ovo...

Jedan pandur se nerado usudio, vrlo uljudno skoro ponizno da uzme izjavu od vinovnika doga�aja...Jedva da ga je udostojiom odgovora:

-Šta me bre maltretiraš, ve� sam sve ispri�ao tvom kolegi...Idi pa ga pitaj...Ma goni se !!!-

Plavac se skoro uz izvinjenje povukao u senku...Majka i devojka su nastavile da smiruju i teše prestupnika kao da je on njihov junak...Gu�va i akteri su se uskoro se razišli ,kasnije sam �uo da nije bilo te�ih posledica po drugog momka od sekiranja, na svu sre�u...

No� je opet navukla nevinu patinu i prteko sjajne srebrnaste boje automobila na �ijem se nosu ,dok je odlazio, šepurila provokativna trokraka zvezda...Zvezda koja nije pripadala ovom jatu i koja je svom vlasniku davala mnoga prava...Kola su toliko odudarala od ostalih vozila na parkingu, starih, izan�alih ,umornih i zapuštenih da je bilo jasno da su zalutala iz sasvim drugog sveta...Preko Autokomande udaljenog samo 2-3 kilometra ali zato dalekog desetinama svetlosnih godina...Tamo gde raskošno svetlo nije puka slu�ajnost ve� pravilo...

Završio sam sa pri�om...Onaj moj osmeh brzo se preselio na koš�ato profesorovo lice .Znao sam šta zna�i i nije me iznenadio...Jednostavno, on je mnogo bolje od mene poznavao sve �ivotne stepenice, kako ove vo�dova�ke a, da ne pominjem one iz Brazila o kojima sam samo mogao da sanjam što sam �esto i �inio...Dok sam pri�ao samo me je jednom prekinuo:

-Znaš li zašto uvek sedim na sredini stepenica ? Zato što odavde jasno vidim šta se dešava GORE , pa ne silazim ni�e bez potrebe, a i lakše mi je da se popnem kada treba...-

Imao sam ose�aj da je to mo�da najva�nija veština...Veština penjenja i spuštanja po potrebi...Sem toga �inilo mi se da na Vo�dovcu ipak nije sve tako drasti�no kao što na prvi pogled izgleda...Da su to samo male vo�dova�ke aritmije...

Opet je gorelo pre neki dan...U blizini...Ovaj put zapaljen je šaht...Vatra...Pobunjeni�ka, hajdu�ka, neposlušna simbolika, sjajna, topla i razaraju�a...Vatrogasci su se pomu�ili i jedva je ugasili...Kada su otišli bilo je naravno oko DVA SATA PO PONO�I !

DOZVOLI�U...

Mon, 28 Apr 2008 21:44:00 +0200

Dozvoli�u...

Ako nam se ruke slu�ajno dotaknu...

Samo ako nam se misli

o istu �elju spotaknu...

Sebi �u da dozvolim ...

Da te zavolim.

Na keju koji u svom koritu

dr�i zarobljene �amce i zanemele ribe...

Dozvoli�u sebi da te uhvatim u pogledu...

Dozvoli�u sebi i drskost poneku...

Da se zagledam u tamne o�i tvoje...

I u njima vidim odsjaj svoj i široku reku...

Pomra�enje uma i pijanstva �esta...

Nervozu ,nesanicu ,neurozu...

Pod senkom tvojom ,prihvati�u sve to.

Na kraju...

Dozvoli�u sebi da kle�im.

Posle svega...

Dopusti�u sebi da molim.

Ako ne mogu druga�ije...

Dozvoli�u sebi...

Da te zavolim.

Samo toliko...

Wed, 16 Apr 2008 20:47:00 +0200

Samo toliko...Zna�i...

Toje bila sitna la�...Jedna od onih bitnih, neophodnih, la�i podrške...Primetio sam je i tada...Usled nespretnosti ,pa i neke blede oholosti, nemarno je propustio...Da se mali znaci pa�nje sakriveni od znati�eljne okoline, pamte, znao sam...Ali da se zanemare pa se jave iz zape�ka se�anja nepozvani...Poznato mi je bilo i to...Neuhvatljivo, danima lebdi mirna i strpljiva zahvalnost...Dve re�i koje tada nisam rekao , a hteo i mislio sam, ostale su u jeziku zapetljane i preko usta ne prevaljene...

Meko i sasvim tiho si rekla :

-Ne sekiraj se toliko, sako ti sasvim dobro stoji...-

i bila si jedina osoba koja me nije potopila i nisi me gurala u dublji samoprekor zbog brzoplete kupovine tog nesretnog sakoa, za ceo broj ve�eg...Koji je trebao da ostavi utisak, a izazvao nesigurnost, nervozu...Zbog druge...

U svojoj ko�i izgubljen, nisam ti ni odgovorio :

-Hvala ti...-

...za tu simpati�nu neistinu. Eto, trebalo je samo toliko...Sitne la�i nekada tako zna�e...

PRIN�EVI POSTOJE

Sat, 05 Apr 2008 20:46:00 +0200

Rekla ti je :
-Za male , svetle princeze, prin�evi i dalje postoje.-
Po tvojim bistrim o�ima...Pamti�u ve�e.
Sti�i �e me olovne , muške suze,
�ije se kapljice od sramote kriju...
Sve dok na samom dnu �alosti,
jecaje ukinu i ne uvenu...
Na sastanku dve velike reke...
No�as...Plaka�u ja umesto tebe...
Pamti�u ve�e... I po šamaru sre�e.
Rasterala si tugu svilenim glasom,
na ova vrata više ne sme da u�e...
Gde papirne brodove �elja,
za staro gvo��e ne seku...
Na�i �emo vedro, široko nebo...
Ne tako daleko...
Po najlepšim ušima i sjajnim min�ušama...
Pamti�u ve�e.
-Za male, setne princeze, prin�evi i dalje postoje ! -
Rekla ti je...

Za SA. Stoja 29.03.2008.

MAGNETNA OLUJA

Mon, 10 Mar 2008 21:40:00 +0100

Pod bledom ko�om, duboko, bolan gr� indukujem.

Kre�eš se hitrim, usijanim pokretom...

U oluji tvog magnetnog polja sam zate�en...

Zna kako da me ujede...

Taj baš zna da zape�e...

Ta�ku klju�anja no�i...

Ta�ku topljenja �elja...

Spuštaš sve ni�e, ni�e, ni�e...

Kroz varljive, naizmeni�ne snove,

na visokim magnetnim talasima, jašem...

Registrovan , o tvom pogledu ovisnik...

Nemiri jaki, osmehom su namirisani...

Na svim ra�unima u minusu,

a pozitivnim polom privu�en...

Ipak, shvatam, teško sam zaveden...

Matrica bespotrebne propasti...

Jedna�ina, sve poznate potpune ludosti...

Fiks ideja "te�ine" jednog sumanutog megafluksa...

MAGNETNA OLUJA, slepa ulica i ja...

Dobro je da me zemlja još dr�i...

Noge na njoj još koraka ho�e...

Od neba digao sam ruke...

�uva mi glavu bednu, šuplju ,

ovakvog, namagnetisanog me trpi...

I pazi da se sa betonskim mislima ne sudaram,

u sitno limljen kamen ne zaronim...

Ta�ku klju�anja no�i...

Ta�ku topljenja �elja...

Spuštaš sve ni�e, ni�e, ni�e...

U OLUJI TVOG MAGNETNOG POLJA,

VE�ERAS, SAM ZATE�EN...

GRANICA

Mon, 10 Mar 2008 21:36:00 +0100

(Objavljivano)

Granica

Ako misliš da je nebo granica...

Volela bi da saznaš šta je iza ?

Šta te �eka kada se vrata širom otvore ?

Dobro...

I šta je iza neba ?

Pa, naravno-ZVEZDE !

Na hiljade...

Kao pahulja...

Ho�eš da ih vidiš kad je dan ?

Sa planete Zemlje da ih dohvatiš ?

Da ti slete na dlan...

Ako misliš da je nebo granica...

Da hladno�i nema kraja ove zime...

Pogledaj me dobro, pravo u o�i...

Tamo �eš sresti celo sazve��e...

Sjajnih zvezda , lutalica ,roj...

Odazivaju se samo na tvoje ime.

I...

Šta je ve�e od neba? Od svemira?

Pogledaj me u o�i, zaroni dubiko...

Vide�eš kako mi se grudi šire...

Kako u njima sve diše...

Kako u njima sve kuca...

Za TEBE.

Ali, ako i dalje misliš da je nebo granica...

Druge...

Sun, 24 Feb 2008 01:53:00 +0100

U usamljeni�kom �ivotu ,kakav je profesor vodio po povratku u Beograd ipak je bilo mesta i za �ene koje su mu trebale u danima kada su ga se�anja previše gušila svojim intezitetom i kada nije mogao da ih zadr�i u okvirima prijatnog povetarca prošlosti. Ipak nije ih bilo mnogo i nisu se previše zadr�avale...Njegova mo� da se ja�e zainteresuje za neku damu , a da ne pominjem neko zaljubljivanje ,vidno je oslabila...Sa tim izgled i godine nisu imale baš ništa , profesor se jednostavno nije trudio i dopuštao je �enama da ga one izaberu, uglavnom zahvaljuju�i tragovima šarma i prekookeanskim doga�ajima koje je tako spretno, zavodljivo prepri�avao...

A �ivotni sat je ubrzavao i protekle godine koje su se nizale u koloni on je strpljivo, zanesenja�ki, kao kolekcionar skupljao...Potrošenu godinu bi dostojanstveno spakovao u fasciklu, na �ijim bi koricama ispisivao cifru, a ispod dodavao nekoliko bitnih crtica, kao sa�eti podsetnik i nikada se tamo više nije vra�ao, ni prašinu da obriše...Bile su mu va�ne samo one dve godine koje je udobno proveo u Selijinoj senci i skoro da su mu sve slobodne misli i ve�ina pri�a bile obojene tim periodom.

Po pitanju nekih usputnih romansi se odnosio vrlo neobavezno...Bile su tu : slu�benica, kuvarica ( i to odli�na ), u�iteljica, prodava�ica, pa �ak se i jedna doktorica našla u ovom šarenom društvu...Zajedni�ko im je bilo što nijedna nije polagala ni najmanju nadu u njjega i nisu tra�ile odgovor na pitanje koga , neminovno, svaka veza postavlja :

-Kuda ovo vodi ?-

Da nije sposoban za ozbiljnije vezivanje bilo je jasno. Nosio je "torbu" punu mo�nog eksploziva preko ramena svuda sa sobom...Šta god da ga potseti na one dve godine, bu�na latino muzika, neobuzdani miris mora ili neke tamne o�i koje nepozvane sevnu iz gomile, a koje su li�ile, mogao je na mestu , na sred ulice, me�u tezgama na pijaci, u tramvaju, gadno eksplodirati...�ena sa kojima bi potrošio poneku no�, re�e i dan to su mogle da razumeju jer su i same bile opasane se�anjima, optere�ene nekim datumima i godinama i nosale su okolo manje više isti eksploziv sa sobom...Nije da nisu bile ranjive, �ak i više nego neke druge, ali na povrede su se navikle i to one "krvave" , pa su znale i na�ine kako da se što pre ozleda sanira i zaceli...Nau�ile su kako da �ive pod istim krovom sa kockicama slatke sre�e iz prošlosti i dugim pravim linijama tuge iz sadašnjosti...Kao kada ne odeš na vreme kod zubara znaju�i da �e te zub svakako zaboleti opet i to još ja�e...Na kraju taj ti zub izvade, ali kako iz�upati srce !? Ne, to naprosto ne ide...

Profesorovoj savesti se �inilo da se time krug " ošte�enih " lica ako ne su�ava ono barem ostaje isti i ne zahvata nove �rtve svojim vrtlogom...Ako bi ipak , nespretno, u tu vrtešku upala neka �ena svetlog lica, rastere�enog osmeha, bez mutnog taloga uspomena, pomo�i joj nebi bilo...Ostala bi tu zarobljena sa stalnim ose�ajem vrtoglavice i �udnom mu�ninom za koju se ne bi znao razlog...Ringišpil duše kada se jednom zavrti više ne staje...Ni u najte�im slu�ajevima...

Da...Bilo je u profesorovoj okolini i takvih �ena koje muškarci , po pravilu po�ele tek kada se zasite strasnih poljubaca i vrelih oznojanih no�i iza kojih ostaju mokri , nagu�vani �aršavi...Kada po�ele da se sku�e i da im se iz prostranog dvorišta �uje de�iji �amor i zvuci jurnjave...Decu,nestrpljivu i gladnu od igre, koju ne mo�eš oterati na pranje musavih obraza i ruku prašnjavih od �eprkanja zemlje...Imao je i on tu �elju i to ne slabu, ali onda bi se setio gde je i šta nosi i koga bi još sem njega ta "bomba" mogla da pobije, ako se, što je bilo sasvim izvesno ,aktivira...

Ose�ao je kako su mu ose�anja ,negde usput, zar�ala kao zaostala granata iz 2. svetskog rata. Dokle god je duboko zakopana nije tako opasna niti mo�e kome nauditi...

PIVO

Sun, 24 Feb 2008 01:51:00 +0100

PIVO

Oboje su voleli pivo.On crno, dablinsko-Guiness ,a ona bilo koje samo da je bez pene. Selija, od koje je nau�io svašta pa i kako se pije bez mere, je bila ta koja ga je vodala po pivnicama ve�no mladog grada kojih je za�udo bilo dosta...Sve zbog nekadašnjih doseljenika iz Evrope...Nemaca, Švajcaraca, Italijana, ponekog �eha i Poljaka...

Preko dana bi zalazili u Devassa Bar i to u onaj najstariji iz lanca koji se nalazio u Leblonu ko zna od kada...U Rue (ulica) General Sen Martin...Nisu znali ko je bio doti�ni gospodin ali to nije smetalo Seliji da mu nazdravlja dok se pripito cerekala...Ono što je Profesoru bilo smešno u vezi sa ovim mestom bili su blesavi nazivi...Piva su imala �udna imena...Zvali su ih po �enama...Oduvek je bilo jasno da muškarci (što bi tamo bilo drugacije) be�e u kafane od �ena da bi tamo mogli na miru da ih ogovaraju i strasno razgovaraju o nekim drugim ,tu�im �enama koje su bile predmet njihove �elje... Tako su tamo bile :

LOURA-Plavuša,

RUIVA-Crvenokosa,

MORENA-Sme�okosa ili Brineta i

MULATA-naravno Crnka...

Profesor se silno zabavljao dok je naru�ivao n.p.r. jednu Plavušu, Crvenokosu i Crnku zajedno...

Kada bi na hiljade neonki zamenilo dare�ljivo Sunce u gradu koji nikako da zaspi , odlazili su u legendarni BAR LUIZ u ulicu Carioca Br: 39. To je oduvek bilo sastajalište boema , pisaca i drugih zaturenih duša...Još od 1887.godine kada se to mesto zvalo ZUM SCHLAUCH (crevo) .Ime mu je dao prvi vlasnik, švajcarac Jakob Wendling. Kum�e Adolf Rumjaneck, njegov naslednik je bio poznat po obaranju ruku i kla�enje u pivo . Sre�a te je bio dobar u tome jer bi brzo bankrotirao u drugom slu�aju...Naravno da je Profesor više puta pokušao da isprati tradiciju no ostajao je suva grla...Pivnica je nadalje menjala imena ,�ak jednom i lokaciju...Prvo u ZUM ALTEN JAKOB (Stari Jakob), pa ADOLF`S BAR da bi zadnjih pola veka postala poznata kao BAR LUIZ...

Selija se klela da je tu videla i upoznala pokojne vlasnike Gertrudu i Alfonsa Kurovskog, njegovog sina Bruna, �enu mu Rosanu Santos koja je bila i k�er Gertrudina...Dobro je da tada nije videla i samu Bogorodicu, koliko je krigli osušila...Od pivnice bi nastalo svetilište i uskoro bi morali tra�iti drugu kafanu...

Ko bi još mogao pomisliti da sa Latinskom Amerikom i Rijom ide pivo...Profesor svakako ne, ali mu je bilo milo posebno jer je tako le�io povremene napade nostalgije iako mu pored Selije nije ni�ega falilo...Pi�a zasigurno nije...

I tako ...Bilo to dvoje...Voleli su, oboje, da popiju po koje...On crno, ona bilo koje...Bilo to dvoje, jednom u Riju...Nestali su jednog bistrog dana...Kao da ih je odneo Atlantik...Nestali su ,potpuno, ispod guste �ivotne pene...