Usuditi se: to je cena napretka. https://www.blogoye.me/65/ sr Fri, 17 Jul 2026 18:22:02 +0200 BlogOye! Jedno je od najčešćih pitanja koje si svako od nas barem jednom u životu postavi "Kako mogu znati da je to uistinu ljubav?" Kao što pretpostavljate, to je i jedno od pitanja na koje je najteže odgovoriti. Pokušajmo. Ljubav je toliko tajanstven, neobičan i predivan osećaj da ga niko ustvari ne može uverljivo odrediti. Znamo da nam o ljubavi već stotinama godina govore  književnici, slikari i svestenici. Međutim, konačnog odgovora još uvek nema. Da bi stvar bila još složenija, postoji toliko mnogo vrsta ljubavi - ljubav koju osećate prema prijateljima, članovima porodice, sportu, pa čak i kućnom ljubimcu. To je toliko luda emocija, da ne postoji način na koji bi se u potpunosti odgovorilo kako možemo znati da je ono što osećamo uistinu ljubav. Međutim, možemo pokušati. Dakle, želimo li otkriti volimo li stvarno nekoga, osnovno bi i najbolje za početak bilo postaviti sebi pitanje želimo li biti s tom osobom. Ako je odgovor na to pitanje negativan, tada to nikako ne može biti ljubav. Kada volimo nekoga, prirodno je da s njom/njim želimo i biti. Naime, ne samo biti, već i deliti sve. Kao, imali ste dobar dan na poslu i jedva čekate da odjurite kuci i podelite lepe događaje s voljenom osobom. Uzbuđeni ste samo time što ste u njihovom društvu, želite biti u njihovoj blizini, deo njihovog života. Ponekad vam je teško kada ste od njih odvojeni, a kada jeste, još uvek osećate sveprisutne spone koje vas vežu ma gde ko od vas dvoje otišao. To je kao da ste oboje obuzeti telom onog drugog s potpunim poverenjem i skladom. To bi mogla biti ljubav. Ipak, na suprotnoj strani priče, postoji niz emocija koje ljudi zamenjuju s ljubavlju. Jedna od najčešćih je požuda. Postoji velika razlika između čekanja na seks s nekim i čekanja na provođenje velikog dela vremena s nekim. Preterana zavisnost o nekome jednako tako nije ljubav. Neki ljudi padnu u zamku verujući da nekoga vole samo zato što se boje biti sami. Postaju toliko ovisni o drugoj osobi, da više ne znaju kako da žive sami, ili, uvek bi radije bili s bilo kim nego ni s kim. To nas vodi do prastarog klišea. Želimo li voleti nekog drugog, moramo prvo naučiti voleti sebe. Da, da, čuli smo to hiljadu puta, međutim, što to zapravo znači? To znači da moramo biti uvereni u svoje sposobnosti i svoju moć rasudjivanja. Uistinu moramo voleti sebe i znati što zapravo imamo za ponuditi nekoj drugoj osobi. Nikako se ne može voleti neka druga osoba, ako smo neprestano nesigurni i podložni joj. Drugim rečima, činite li sve i slažete li se sa svime što ta druga osoba kaže iz straha da će vas voleti manje ako to ne učinite, tada to ne može biti ljubav. Sat, 31 Jan 2009 16:55:00 +0100 https://www.blogoye.me/65/57229/ Zašto ljubav nije dovoljna Čovek je rođen da voli i da radi. Ako malo dublje promislite rad iz prinude svakog užasava, tako da je istinski rad samo onaj koji se voli. Zato, čovek je rođen da voli i da radi ali samo posao koji voli. Zbog toga možemo reći, čovek je rođen samo da voli. Ali u životu mnogi ne uživaju u ljubavi. Zašto je to skoro neumitno pravilo, kada bi trebalo da je ljubav supstanca života? Odgovor leži u saznanju da mnogi ljudi odrastaju sa pogrešnom orijentacijom kako voditi autentičan život. Skoro niko ne ide u život sa namerom da izrazi strpljenje, pokaže naklonost, manifestuje služenje, a da ne zahteva nadoknadu svojih ulaganja. Drugim rečima, svi zahtevaju da budu voljeni, a retko ko se zapita da li i koliko istinski voli. Davno je rečeno da je pamet najpravednije raspoređena vrednost u životu. Svako za sebe misli da je ima dovoljno. Nasuprot tako shvaćenoj pravednosti, moglo bi se reći da je sebičnost najnepravednije raspoređena osobina među ljudima. Svako misli da se odlikuje sa baš malo sebičnosti, dok su oni drugi grozno sebični. Na žalost, za razliku od pameti koja je zaista neproporcionalno raspoređena među ljudima, sebičnost ili egoizam je stvarno najpravednije raspoređen ljudski kvalitet u životu. Tu vlada hiperinflacija. Mi volimo samo ono što polira ili glača naš ego. Valjda je to zakonitost života. Ne možemo doći do ljubavi , razumevanja i skladnih odnosa sa drugima dok nas ne zaboli naše Ja. Ego, ljubav, seks Zaboli nas kad ne ostvarimo svoje ambicije da budemo neko i nešto. Teško nam pada svakodnevno podsećanje da oni drugi imaju više para, bolji posao i veću popularnost. Strah nas je da budemo podcenjeni, da budemo ismejani ili neprimećeni. Novac, slava i moć su kriterijumi ispravnog življenja. Vole se samo oni koji imaju baš to. U takvoj životnoj orijentaciji vlada logika da pravo na život imaju samo labudovi, a ne smešne patke, uplašene prepelice ili sićušni vrapci. U takvom životu nema ni Lj od ljubavi. Pravo je čudo kako se uopšte novi život rađa iz tako malo ljubavi među ljudima. Čini se da i seks kao medijum rađanja nema veze sa ljubavlju. On postoji, izgleda, više kao sukob i sudaranje polova, a ne kao produžena manifestacija ljubavi. O tome želim da pričam. O mestu ljubavi u seksu i poziciji seksa u ljubavi. Izgleda kao da su to dve sasvim odvojene dimenzije čoveka. Mislim da nema oblasti interesovanja koja više okupira pažnju ljudi od teme seksa i ljubavi. Ta preokupiranost je dokaz da većini izmiče tajna ljubavi. Što se više priča o seksu i što je veća opsednutost njime to je pouzdaniji pokazatelj da čovek u toj oblasti nije postigao ostvarenje svojih potreba ni razumevanje odnosa seksa i ljubavi. Kada nam je teško u životu mi se zaogrnemo slatkom iluzijom samozaborava i nastavljamo putovanje sa nadom da će biti bolje. To je kao da smo ubrizgali sebi u vene jedan narkotik pa nas više život ne boli iako rana ostaje. Narkotika ima neverovatno mnogo. Od onih hemijskih, veštačkih i prirodnih do psihičkih kao što su zaborav i samozaborav, uobražavanje i privrženost iluzijama. I seks je jedan od narkotika kojim opijamo svoju dušu. Nažalost, ono što važi za sve droge važi i za seks. Kad njihovo dejstvo prođe sučimo se sa bolnom realnošću koja još jače boli nakon otrežnjenja. I u dimenziji seksualnih odnosa vladaju velike predrasude, varanja i samozavaravanja. Kad ljude pitate kakav je njihov seksualni potencijal većina će reći kako su oni u tome izuzetni talenti, samo ona druga strana je deficitarna. Problem je, izgleda u onom drugom. Taj tabu se ne dira. Sve je relativno, samo je moja erotika apsolutna. A baš u nju treba sumnjati. Ona je najintimnije polje na kome se izbegava odgovornost. Ko ne postavlja u centar svoga života ličnu odgovornost taj je strašno zastranio. Kao što reče jedan od mudrih ljudi, kad god u partnerskom odnosu nešto nije u redu, kada dođe do konflikta, uvek treba da se zapitam gde sam ja pogrešio. Greška je uvek u ja pristupu. To je jedini način da dođe do poboljšanja razumevanja i skladnog odnosa. U životu je najčešće obrnuto. Mi mislimo da je uvek onaj drugi grešan i trošimo jako mnogo vremena i energije da dokažemo sebi i drugima kako je kriv onaj drugi. To je jalov posao. Zato se obično ništa ne menja u našim životima, bez obzira koliko vremena prođe. A toliko čeznemo za promenom. Kad god sretnemo prijatelja ili poznanika prvo pitanje je šta ima novo. Retko ko kaže, hvala Bogu, ništa. Svi čeznu za promenom. Najčešći način forsiranja promena u životima mnogih je neverstvo i brakolomstvo. Ono je najbolji dokaz strašne zapuštenosti ljubavne i seksualne kulture. Statistike su poražavajuće kada se meri broj razvoda u odnosu na broj venčavanja. U nekim zemljama reč je o epidemijama. A neverstvo se ne može ni izmeriti jer nema parametra kojim se to može postići. Nedostaje mu iskrenost. Promeniti partnera i saznati kako izgleda biti u odnosu sa novim, obećavajućim partnerom nameće se kao, malte ne jedino rešenje za hronično nezadovoljstvo. U takvom projektu ima mnogo nade i mnogo rizika jer formula negovanja dobrog partnerskog odnosa nije u onom drugom, već u ličnoj odgovornosti. Aboridžani to rade mnogo mudrije. Njihovi mladi u adolescenciji žive u izdvojenim kampovima gde je osnovno pravilo slobodna ljubav i menjanje partnera. Nakon raznovrsnih iskustava, svako zna ko je partner njegovog života i više nema eksperimentisanja. Ako u bašti svoga života stalno iznova prekidamo i kopamo novi bunar da bi smo pronašli vodu u opasnosti smo da umremo od žeđi. Zašto postoji zavera ćutanja u oblasti seksualnosti i odnosa među polovima? Ništa se nije promenilo od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su Frojda pljuvali na ulici samo zato što je upotrebljavao često reč seksualnost. Seks uvek uznemirava savest i proizvodi nelagodnost. Nekako ispada da postoji tajna veza između seksualnih potreba i osećaja krivice da one nisu ispravne. Da li je to posledica više- vekovnog vaspitavanja? Ili nečeg drugog? U svakom slučaju radi se o ličnom i kolektivnom neznanju i nepoznavanju jedne od najvažnijih dimenzija ljudskog bića. Možda bi neko rekao da se tu nema šta učiti i saznavati, jer priroda ostvaruje svoju svrhu uprkos našem neznanju. Da li ste gledali kako lavovi vode ljubav? Iako su carevi životinjskog sveta nimalo to ne rade carski. Čovek je čovek zato što je u neverovatnom naponu da prevaziđe svoju animalnost. Ne može ostati na animalnom nivou jer ga takva pozicija čini nesrećnim. Neznanje i nepoznavanje odnosa između seksa i ljubavi ga čini nesrećnim. Verovatno i nelagodnost i osećaji krivice zbog seksualnosti proizilaze iz tog naznanja i inferiornosti u oblasti seksualnih odnosa. Čovek je ponosan na svoju svest, a baš mu ona nedostaje kada je seks u pitanju. Možda se mnogi i ne pitaju šta je to tako privlačno u onom slatkom trenutku orgazma i grozničavo žive za njegovo ponavljanje. Transcendiranje seksualnosti Ponavljanje nema nikakvog trajnog smisla. To je kao okretanje gramofonske ploče na istom mestu, gde se zvuk ponavlja. Iritira. Ono što nas je juče oduševljavalo danas nas čini ravnodušnim ili čak iritira. Ali ostaje to sećanje na prijatan trenutak koje uporno tera na ponavljanje. Ponavljanje vodi obavezno u iscrpljivanje. Opsednutost seksom u umu i prinuda seksualnog ponašanja jedan je od najvećih involutivnih mehanizama pojedinačne svesti. Razvoj duha se usporava ili potpuno prestaje. Zato su sve religije propovedale seksualno uzdržavanje. Ono daje šansu čoveku da nastavi razvoj ljudskih potencijala. Uzdržavanje ne znači nasilno odricanje od seksualnih potreba. Uzdržavanje znači ne biti opsednut seksom kao ličnim božanstvom . U suštini ne postoji nešto kao seksualna energija. Seksualna energija je energija nas samih usmerena kroz seksualni medijum. Kada boravimo u njemu, nema nas u drugim dimenzijama. Kaže se da čovek koji osvoji svet izgubio je dušu. Može se reći da i čovek koji osvaja svaki put ponovo seksualni cilj takođe gubi dušu. Zato je opsednutost seksom kočnica duhovnog razvoja. Princip je jasan. Ako svakodnevno usmeravamo svoju pažnju na jedan objekat mi postajemo jedno sa njim. Ali, kao što reče Ivo Andrić, kad god otvorimo oči za jednu stvar, istovremeno smo ih zatvorili za stotinu drugih. Posebno su ljudi koji iz ko zna kakvih razloga izbegavaju seksualne odnose u opasnosti da budu na jednom duboko nesvesnom planu opsednuti seksom. Seksualno uzdržavanje je mnogo važnije na nivou uma, nego na nivou seksualnog ponašanja. U umu se odigrava seksualna opsednutost. Dobar primer je iskustvo jednog indijskog monaha koji je pogrešno shvatio seksualno uzdržavanje pa je odsekao svoj polni organ, da bi posle četvrdeset godina pitao svog učitelja šta da radi jer je i dalje opterećen seksom. Da bi smo transcendirali seksualnost i oplemenili je ljudskim dahom ne možemo izbegavati njeno dublje upoznavanje. Postoji drevna škola veštine vođenja ljubavi ,Tantra ljubavi koja ima naučan pristup dimenziji seksa i ljubavi. Za tantru seks nije krajnji cilj života, nego jedan od puteva kojim čovek prolazi u svojoj evoluciji. Ljudi mogu sve oplemeniti ili izvitoperiti. Tako su činili i sa tantrom ljubavi. Ima toga. Ali postoji činjenica da su neki mudri ljudi kroz istoriju civilizacije uspevali da ostvare neslućene dimenzije razvoja svesti. Današnji pedagoški sistemi samo govore o seksualnom vaspitavanju, ali njega nema. Obučavamo se da hodamo, učimo se higijenskim navikama, da vozimo bicikl i automobile, da sviramo i računamo, šta sve ne. Samo nas niko ne uči kulturi seksa i ljubavi. U toj oblasti svi smo samouki . Ta izolovanost u jednoj socijalnoj dimenziji, kao što je seks vodi do životne jednostrnosti u stilu moj seks, moja potreba, moj cilj i baš me briga za druge. Tako se polje seksualnih odnosa pretvara u bojno polje na kome se forsira najperfidnija borba ljudskih egoizama i eksploatacija. U egoizmu vlada princip – oko samo sebe ne vidi ili nož sam sebe ne može da poseče. Zbog njega se ne vidi glavni i jedini uzrok svih ljudskih problema – egoizam, sebičnost, taština i sujeta. Kad ne napredujemo u partnerskim odnosima to znači da smo udarili u barijeru egoizma koja izgleda toliko prirodno neophodna da je uopšte ne vidimo i ne preispitujemo opravdanost njenog postojanja. Zbog egoizma se i ne pitamo koji je smisao seksa i gde je njegovo mesto u ljubavi prema drugom ljudskom biću. Seks obično služi kao instrument za postizanje nekih sebičnih ciljeva, a ne kao izraz ljubavi prema nekome. Instrumentalizacija seksa je najdalji cilj koji većina dostigne i na tom postignuću i ostane. Seks služi kao sredstvo samodokazivanja sopstvenih vrednosti, kao pomagalo da se zadobije društveno priznanje, kao takmičenje,kao atletska disciplina, kao sredstvo kažnjavanja onog drugog, kao droga,vid opuštanja, kao mamac i udica…. Brojni su načini zloupotrebe seksa. Opet neki mudar čovek reče, da su svetske komunikacije bojno polje svakojakih manipulacija, a da je iskrena i bezazlena komunikacija retka kao redak metal u prirodi. Seksualna komunikacija nejčešće se uklapa u opšte stanje. Bezazlen seks i bezazlena ljubav pripadaju riznici retkih vrednosti. Baš me interesuje gde je odveo R. M. Rilkea onaj njegov pesnički vapaj: Kako da se tebe ne taknem? Kako mimo tebe da grlim druge stvari i daljine? Na kom smo instrumentu i ko nas satka, o pesmo slatka? Sat, 31 Jan 2009 16:50:00 +0100 https://www.blogoye.me/65/57228/