Arkadia

Dok prevrtah tada po glavi, jesam li spakovala sve knjige neophodne za neki od dana u nedelji petog razreda osnovne skole,snevah da kad napunim dvadeset i petu godinu postaću zrela i završena osoba,baš kao domaći iz matematike.Baš mi se žurilo,svo to hormonsko previranje,ciljevi zamagljeni osećajima što trepte poput svetlosti na izlasku iz tunela,sve je to tražilo brzinu ispunjenja kroz rast i iskustvo koje te mami u sutrašnje šanse uspeha i neuspeha.I evo... ProŠlo je vise od dvadeset pet godina,a od one punoće i celovitosti što je trebala da me sačeka ni traga.Kao ni mojoj naivnosti mladosti što verovaše da nam pripada bilo šta bez muke i znoja duše.

I umesto da idem pravilom očekivane linearnosti,trudim se iz petnih žila kako bih povratila trzaj radosti životu koji se tako umilno često okidao u neuronima mog detinjastva i bliskom ,neposrednom prisustvu Boga.Kao i uvek zakoni prirode neumoljivo svedoče kako je svrsihodno teže praviti red od haosa nego obrnuto.A čini se da baš to radimo,puštamo sve nemire i strahove da lutaju i šire vest o zameni teza,da sve je važnije od ljubavi one koja zna da jeste, jer je radost i dobro u sebi i oko sebe. Kako li samo ljudski stvor stigne do momenta kad poveruje da može bez autentičnog cilja,svrhe sejati dela u smenama dana i noći?Valjda se tada okrenemo i najjasnije nego ikad u životu shvatimo, da ni jedan trptaj oka nije bio bez razloga,a svest o tome da svaki sledeći je tvoja sloboda i odgovornost,čini još jedan u nizu beskonačnih čuda i darova koju nudi da otkrije otkucaj impulsa u grudima.A ja ću nastaviti strpljivo da ih sačekujem otvorenih vrata kao i srca...Možda radost opet nastani prostore moga postojanja kojim sam darovana nedostojna...